ДРАГОСЛАВ БОКАН: ДА ЛИ СМО ГА ЗАБОРАВИЛИ?

0

БЕОГРАД, 6. маја – Четвртог јуна 1992. године се једна ситна прилика искрала из подрињског засеока Џенерике и кренула на пут без повратка.

Душа читавог српског народа сконцентрисана и отелотворена у једном усамљеном и растуженом бићу (опхрваном осећањем кривице) пошла је у сусрет својој језивој судбини.

Једанаестогодишњи српски дечак није могао да преболи што су, у журби, те ноћи (бежећи пред наоштреном и опет окрвављеном камом из родног засеока са већинским муслиманским становништвом) оставили његовог љубимца, малу Леси, завезану ланцем у дворишту напуштене куће.

Као да је чуо из далека њено тужно завијање што је у његовој главици одзвањало читаве ноћи и решио је коначно да се, како зна и уме, врати кући и са собом доведе њиховог псића.

Мали Слободан је кренуо хитрим кораком ђака-пешака ка Сјенокосу крај Доње Каменице (покрај Братунца), решен да се опет врати код кумова Милошевића пре него што се његови пробуде.
Ипак, мајка Деса га је видела и покушала да га заустави. Заједно са њом је то, тек пробуђен жениним јауцима, пробао и његов отац Илија, знајући одмах где то иде њихов једини син.
И сестра Слађана је узалуд, упорно и очајнички, дозивала малог Слобу, који је убрзо нестао на хоризонту, тада и заувек…

Шта се збивало са дечаком сазнали су тек осам месеци касније, кад су оружане снаге  Срба успеле да ослободе Доњу Каменицу и читав тај зворничко-братуначки крај од муслиманских фанатика.

Слобу су ухватили “зелени љиљани” под командом доскорашњег припадника југословенске полиције, једног од председникових телохранитеља, Насера Орића. И онда га нељудски, дуго и садистички мучили.  Једанаестогодишњег дечака! Само зато што је православни Србин.

Убили су и Слобиног пса, и он им је био Србин.
А њега, маленог, су изложили ђаволској тортури.

Исекли су му обе руке до лаката!

Одсекли су му све прстиће на стопалима!

Дерали су му кожу, живом!

А онда су му ножем урезали, дубоко, крст у стомак и груди, као што су то радиле усташе са Слобиним сународницима у претходном рату.

Одсекли су му, затим, уши. И секли га као помахнитали, такмичећи се у томе ко ће више бола да нанесе малишану.

Касапили су га као оживљене звери из пакла.

А главна у томе је била једна разбеснела Шиптарка међу свим тим, од просуте крви потпуно избезумљеним бошњачким муслиманима – по имену Ељфета Весељи.
Она га је крвнички брутално сецирала, као преклано свињче, у пустом и разрушеном дворишту куће Стојановића, ту крај његове заклане Леси, просуте утробе.

Детиње јецање и ужасно скичање распореног маленог Слободана би цепали мозак и начисто излудели сваког нормалног човека, али њих тог јунског дана није било на овом стратишту, на једној од безброј српских мученичких Голгота у двадесетом веку.
Било је човеколиких сподоба у униформама, али ниједног човека ту било није.

На крају је подивљала Ељфета забила цев свог пиштоља на леву слепоочницу овог већ потпуно искиданог и полумртвог Српчета и пуцала, пробивши му лобањицу.

Било је то пре 26 година.

Овакви, вишеструко поновљени, речима неописиви и људском уму несхватљиви злочини над мојим несрећним, мученички искасапљеним народом су ме и одвели на ратиште, давних дана (пре више од четврт века).

И као што је дете Слободан чуо другима нечујни лавеж своје куце, неми звук који га је вратио кући, упркос свему – тако ја и дан-данас чујем, из временске и просторне даљине, стравичне крике и неуслишене молбе у сузама и у крви овог Светог Маленог Мученика нашег рода и вере.

И не могу то да заборавим.
Никако.
И никада нећу!

Бог му дао рајско насеље и учинио да заувек заборави сав онај грозни, неподношљиви бол кроз који је, распет, из своје Доње Каменице кренуо увис, ка васкрсењу и анђеоској утехи у Богородичином наручју!

Наш малени, на комаде исечени дечак.

Српче.

ДРАГОСЛАВ БОКАН