ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ”ГЛАС КОТОР ВАРОША” ИЗ МИЛВОКИЈА: НА БАДЊИ ДАН СА НАЈСТАРИЈОМ СРПКИЊОМ У КРАЈУ

МИЛВОКИ, 6. јануара – Као што су Срби расути по цијелом свијету, тако у свакој српској заједници у расијању многи су расути по старачким домовима. Посјећивање тих усамљеника за мене није само нека обавеза парохијског свештеника, већ је свака та посјета догађај за памћење. Ти људи се обрадују. Посебно они који немају ближих сродника, својих потомака  и пријатеља из комшилука, школе или са посла.

Уколико су преко 90 година стари, многи њихови вршњаци већ су се одселили у вјечност. Понекад на сахранама није лако наћи довољан број оних који ће да носе ковчег са покојником. Међутим, има неко ко те људе никада не занемарује и не оставља да без престанка тугују. Црква! Постоји, чак, записано да у првим вијековима свога живота Црква своје преминуле чланове није брисала са спискова, већ је на маргинама дописивала: Преселио се у небеску Цркву.

Сви старачки домови овога свијета су предгробна станишта, последња успутна станица, као што је и сав овоземаљски живот само једно преднебеско вјежбалиште.

Некада су разговори са особама удомљеним у тим старачким домовима моји покушаји да што више сазнам из њиховог живота, а посебно ако тај живот траје један вијек, па још увијек траје-не престаје. Интересантни су подаци о томе одакле, како и када су се у ову земљу Америку доселили њихови родитељи или прародитељи и какав им је живот био у почетку. Дешава се да се највише времена код ових људи проведе у ћутању и гледању. Само Бог може знати зашто се кратак разговор одједном претвори у ћутање које траје три пута дуже.

Има дана кад се из тих посјета враћам радостан. Многи од њих често прво питају: -Како је код цркве, има ли проблема, има ли народа…? Док сам могао, ја сам у цркву долазио, помагао и радио, а сада, ето, видиш и сам, оче, више не могу, кажу ови старци.

Понекад се враћам тужан, јер видим да ту више нема шта да се прича. Настало је тиховање, које ће да се претвори у вјечити мук. Долази крај.

У малом градићу ДеКалб, који је заживео 1856. године, удаљеном неких 80 километара од Чикага, прије скоро 108 година рођена је једна Mary Ковић. Тачније, родила се 12. априла 1912. године. Након што сам сазнао да је смјештена у једном старачком дому у близини Милвокија, почео сам да је посјећујем. Кад сам јој се први пут појавио и представио, била је врло узбуђена и обрадована. Тад ме је замолила да јој се убудуће сваки пут најавим путем телефона. Није ми било јасно. Међутим, касније су ми спремачице откриле да увијек прије него што ја дођем она захтијева да је воде код фризерке. Дакле, сваки следећи пут затицао сам је како сједи у својој фотељи дотјерана, устоличена као принцеза која је спремна да обави интервју за телевизију.

За дивно чудо, пристојно говори српски језик. Али, открио сам још нешто: уколико је поздравим на српском језику, цијели наш разговор се одвија на српском. Такође, ако бисмо се поздравили и почели разговор на енглеском, тако је остајало до краја. Моји покушаји да у току разговора промијеним језик нису давали резултате.

 

Са Mary-Љубицом Ковић (108)

До прије неких четири мјесеца радо ми се придруживала у молитвама и течно је напамет изговарала Оче наш на црквено-словенском језику.

Као и обично, врло мало сам јој постављао питања у вези са њеним личним животом. Као да је избјегавала да о томе прича. Међутим, једном ми са неком сјетом рече:

-Мој отац је дош’о из околине Требиња, а мајка ми је била ”саГра’ова” у Црној Гори.

-Да ли сте некада ишли у ”Стари Крај”?

-Да, да! Била сам тамо три пута. Последњи пута сам одлазила 1975. године. Била сам и на Острогу. И у Београду…Било много комуниста тамо.

Мало се замисли па рече:

-Некада су ти од Требиња до Невесиња требале четири уре. А сад чујем да ти је једна ура доста.

Гледам је и питам се: Откуд тога сад да се сјети?

-Ја се никада, мој прото, нисам удавала, као да ми се исповиједа.

-Па, зато тако дуго живиш, добацим ја.

Mary се насмијеши па вели:

-Сви ми то кажу, а ја им кажем да исто и сами пробају, па да виде како је то.

Иза тога ми објашњава да се она уствари не зове Mary. Она је крштена Љубица. Да, била је Љубица Ковић. Кад је дорасла за основну школу, одведе је отац да је упише, кад тамо настају проблеми. Нити он зна да ”спелује” како се то пише, нити управник школе хоће да то импровизује. Каже он оцу:

-Она се зове Mary.

Тако је уписана у школу, тако су јој сва документа касније гласила. Али, она никада није престала да буде Љубица.

Међутим, Љубица је ипак живјела, расла и достарила као Mary. Она има само једног брата и врло мало сродника. Чини ми се да нико не би ни знао како се ова дјевоја зове да то није рекла мени. Вјероватно у црквеним Матичним књигама рођених и крштених негдје у Чикагу или около њега овај податак стоји похрањен прије 108 година.

Јуче сам се из посјете Љубици Ковић враћао тужан. Ни једне нисмо прозборили. Сједи у фотељи, очи јој, чини ми се, заувијек затворене, а не реагује ни на ријечи ни додире. Гаси се живот најстарије српске дјевојке. Никада се није удавала и никада неће. Одлази код Христа Женика.

Вјерујем да се већ полако надвија изнад путева који од Требиња воде ка Гра’ову.

Једном сам Љубицу замолио да ми каже шта би рекла српском народу ако би имала приику да је слуша цијели српски Род. Рекла ми је као да диктира:

-Мили моји Срби, волите се и никоме не вјерујте!

Била ми је част.

На Бадњи дан

У Милвокију, 2019/20. године Господње

Протојереј-ставрофор

Драган К. Велеушић

 

 

 

PODELI