Златко Јурић: Један језик са више варијанти

0

КОТОР ВАРОШ, 15. априла – Поводом нове књиге Говорите ли заједнички?, познати лингвиста проф. др Ранко Бугарски, у интервјуу објављеном у посљедњем броју београдског недјељника Време, 12. априла 2018. године, говори о једном јединственом живом језику, који има више политичких назива, а којим се говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Он, такође, веома разумно појашњава и неке социолингвистичке карактеристике употребе истог језика, говори о његовим различитим службеним именовањима и о Деклерацији о заједничком језику.

Ранко Бугарски јасно изражава своје опредијељење да језик, уколико његови говорници имају добре намјере, неизоставно треба да буде помирљив и да се, о језику и његовој употреби, разговара са становишта науке, лингвистичких стандарда и с циљем што бољег споразумијевања, а што, у основни, и јесте смисао и функција употребе језика.

Јединствени лингвистички језик, који је у употреби у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској – како указује Ранко Бугарски, као и други здраворазумски језикословци – у социолингвистичкој теорији назива се „полицентричним стандардним језиком“. Примјери полицентичног језика су, нпр. енглески са британском, америчком, аустралијском и другим варијантама; њемачки са варијантама у Њемачкој, Аустрији и Швајцарској; полицентрични шпански са својим варијантама које се говоре у Шпанији и у земљама Јужне Америке, итд.

Чињеница је да се у четири наведене републике бивше Југославије, претежно говори вуковским језиком, штокавског нарјечја, са незнатним варијантама које се могу назвати дијалекатским локализмима.

Не доводећи у питање тезу према којој је српска варијанта заједничког књижевног језика научно најутемељенија, уважени лингвиста, Ранко Бугарски, сматра да није неопходно, а и контрапродуктивно је, инсистирати на употреби националне одреднице заједничког језика. Важно је да се остварује несметана комуникација између говорника и да никоме није потребан преводилац. Он, такође, указује и на хуману и општекорисну страну употребе језика, а то подразумијева да политичка (географска или национална) именовања живог говорног језика, у наведене четири административне државне заједнице, ни на који начин не доприносе бољем споразумијевању

Према исказаним ставовима Бугарског, а и према мишљењу бројних других лингвиста, најбесмисленије је неаргументовано и непотребно именовање језика на основу географског одређења, као што је: банатски, босански, сремски, славонски, херцеговачки, црногорски, далматински, крајишки, итд.

Како год тумачили и колико год инсистирали на различитим политичким називима – у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској – говори се једним полицентричним стандардним – вуковским језиком, који се пише ћирилицом и латиницом, и који се употребљава на једном језичком простору, у четири државице које теже да се и даље уситњавају.

Златко ЈУРИЋ

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here