Предраг Рудовић: Недеља на српском гробљу у Милвокију

0

Разумем како неко може да узме туђу кућу и све што је у њој, како може да броји туђ новац, да претопи туђе злато, да заоре туђу њиву. Али ко може да свира на туђој гитари? И шта ли свира и коме свира кукавна му мајка? Да сам барем гитару успео да понесем”, рекао је при крају разговора.

Крајишник, прогнаник, ратник, избеглица… Разговарали смо добар део те ноћи у маленој српској биртији у Милвокију. Мени је то била трећа ноћ у емиграцији а он их одавно није бројао. Препознао сам га као што се увек препознају браћа по чашици, одмах, на лицу места, на самом уласку у кафану. Ја сам био млади, тек пристигли емигрант а он је био незванични господар шанка на Оклахома авенији.

Упознали смо се, запричали и на крају спријатељили кафанским братством. Помогло ми је можда и то што је војску служио баш у мом Зајечару. Виђао сам га скоро целу деценију, увек за шанком, најчешће са неком новом барском лепотицом какве се мувају по милвокијским биртијама, увек спремног за шалу, увек са анегдотом, увек са братским загрљајем.

А онда… оно што нису успели да ураде ни блатњави ровови, ни снајперски меци по босанским гудурама, успели су кафански дим, вотка, јефтино пиво и слабо проспаване ноћи.

Најпре су му извадили једно плућно крило а недуго затим до мене је допрла вест да га више нема. Тога дана сам се само прекрстио и помолио се за његову душу испред иконе.

А онда сам једне суботње ноћи вођен властитим немирима испијао туре у милвокијској биртији „Solutions” (Решења) и на папир стављао списак својих сагрешења према себи и другима. Трудио сам се да, до танчина, набројим све и да ако то могу будем искрен према себи. При дну листе нашло и његово име. Грех број 28 гласио је: „Дражен – нисам му отишао на гроб ни упалио свећу.”

Грехови према отаџбини, према неколицини жена које су доспеле на списак и према неким бившим пријатељима са којима су се дружења прекидала неспоразумима морали су да причекају боље дане за исправку, али овај ми се грех чинио сасвим лаган и спреман сам био да баш одатле почнем. Решио сам, отићи ћу на гробље још колико ујутру, одмах после литургије, уколико је не преспавам.

И док сам сутрадан тумарао делом српског гробља у Милвокију, покушавајући да по надгробним споменицима пронађем некакав ред не би ли бар по датумима успео да пронађем његов гроб, нисам ни слутио да ћу однекуд зачути звуке гитаре и песму на српском језику.

Освртао сам се око себе не би ли видео одакле допире музика а онда сам вођен звуком стао у чуду. На споменику пише његово име, а на клупици поред гроба седи млада девојка, предивне дуге црне косе. Не бих јој дао ни двадесетак година а ни српско порекло (на први поглед више ми је личила на Азијаткињу или Мексиканку) и са гитаром у руци и са тешким америчким нагласком на српском језику пева Џејеву „Недељу”.

Фото Пиксабеј

Стајао сам тако збуњен и затечен. Гледали смо се неко време ћутећи све док она није прекинула тишину:

– Тражите Драженов гроб? – упитала је на српском језику.

– Изгледа да сам га најзад нашао. Ја сам Пеђа, можеш ме звати Нико, узвратио сам.

– Драго ми је. Ја сам Sunday (Недеља).

– Необично име.

– За необичну Српкињу, насмешила се. Познавали сте мога оца?

– Дражен је био твој отац? Па може се рећи да смо се знали, али нисам знао да има кћерку.

– Па добар део живота ни ја нисам знала да имам оца. Чудан је овај живот.  Не личим пуно на Српкињу, зар не? Срби се увек збуне кад ме виде.

– Па, искрен да будем и ја сам збуњен. И пре бих рекао да си Мексиканка или можда Азијаткиња. Али лепо говориш српски.

– Близу сте. Индијанка. Полу Индијанка, из племена Онајда.

– А из ког клана? Медвед, Вук или Корњача?

– Јаооооој, ја сам Корњача. Како знате? – питала ме је изненађена.

– Онда си јако важна, рекох јој. Корњаче по митологији држе цео свет на својим леђима. Знам случајно, имам пријатеља који је Онајда.

Запалио сам свећу и сео на клупицу поред ње. Ћутањем сам куповао тренутке времена не бих ли се мало прибрао и повратио од чуђења све док по навици нисам понов прекинуо тишину.

– Не могу да верујем да нисмо знали да има ћерку. Ја га баш и нисам толико добро познавао али опет.

Спустила је своју гитару на обод клупе дубоко уздахнувши, гледајући у његову слику на споменику. Уздахнула је дубоко још пар пута, као да се спрема за борбу, како да уздасима прикупља тренутке одлучности, а њено лепо лице се изменило и уозбиљило. Поћутала је још који трен а онда је започела своју причу.

– Ја нисам дете рођено из љубави, изустила је напокон. Моја мајка је Онајда и живела је углавном у резервату. Ви сигурно знате какав је то живот. Људи немају баш пуно и задеси их само беда и несрећа, бар је тако било све док нису отворили казина. Не знам како су се и где упознали али знам да је њихова веза кратко трајала, ако је то уопште и била веза. Али из тога сам се родила ја.

До своје девете година ја нисам знала ко ми је отац, али ни он није знао да има ћерку. Просто није био ту а мајке није желела да га тражи. У мојој крштеници ни данас не стоји његово име. И тако је то било све док се мајка није озбиљније разболела и решила да га потражи и каже му за мене.

Никада нећу заборавити наш први сусрет. Било ми је девет година и дошао је доневши поклоне и играчке. Чинио ми се збуњен и уплашен, а и ја сам била збуњена пред странцем који ми се обратио на мени непознатом језику и за кога су ми казали да је мој тата. Али недуго затим све се променио. Он је изменио све.

Преселили смо се убрзо у Милвоки да би мама имала бољу негу. Није живео са нама али је стално био уз нас. Издржава нас је. Радио је пуно али је плаћао и наше рачуне.

Требало ми је неко време да се привикнем на њега али допала ми се помисао да изненада и ја имам тату. Груб а у исто време нежан личио ми је на неку врсту митског јунака и избавиоца. Сада кад размислим о тим данима, прилично се лепо снашао и мени пружао много више него што су то неки ”нормални” очеви чинили.

Сам је изналазио начине да ме избави, да ме навикне на себе, да ме нечему научи. Куповао ми је сликовнице на српском и убрзо сам почела и сама да учим желећи да са њиме причам на његовом језику. Данас тек разумем зашто му је то било толико битно. Уписао ме је и на часове српског.

Причао ми је стално и много, приче које сам разумела и оне које никако нисам могла тада разумети. Причао је а ја сам уживала да слушам.

„Све ће ти то једнога дана користити”, говорио је. Проводили смо заједно викенде, распусте, путовали заједно. Причао је како ћемо једном отићи у Србију али и у земљу из које је протеран, да видим згарише куће својих предака и да знам одакле сам. Нисам баш најбоље разумела зашто је све остајало на причи и зашто није никада отпутовао назад.

Фото Пиксабеј

Али најчудније од свега на њему била је љубав према гитари. Много је волео да слуша музику, и то баш гитару, али никада није свирао. Мене је уписао на часове гитаре и био најсрећнији отац на свету када је видео да ме овај инструмент уистину занима.

Говорио је да зна да свира а опет, никада није хтео да је узме у руке. Али обожавао је када се ја вратим из школе и почнем да вежбам, те моје вежбе су за њега били празници. Једном сам га молила да ми учини и засвира, али он се само уозбиљио и рекао:

– Да сам бар гитару могао да понесем, може човек све туђе да узме, али како може на туђој гитари да свира. Моја је свирка остала тамо.

Било ми је тада шеснаест година и нисам разумела где је то „тамо”. Мислим да се негде у то време и разболео. Али није хтео да ми знамо. Своју болест крио је од других, а од мене највише. Када су га први пут оперисали лагао ме је да мора пар недеља на пут. Тек касније смо сазнали да је боловао.

Једне недеље одвео ме је у Цркву на богослужење а затим у мој омиљен ресторан. За ручком је рекао да ми спрема једно лепо изненађење а онда смо отишли у продавницу музичких инструмената. Купио ми је ову гитару, била је најбоља и најскупља у радњи, нисам могла да верујем да је моја.

Тог дана је био невероватно весео и мио, причао је и шалио се са свима које смо тога дана срели, а кад смо дошли кући извадио је гитару из кутије и почео да штимује жице.

– Тата ће ти сине данас мало досадити свирком, рекао је. Нисам могла да верујем да ћу га напокон чути, годинама сам га молила а он није хтео. Замолио ме је да отворим флашу његовог омиљеног вина, сео је на столицу и почео да свира.

Свирао ми је целе вечери. Невероватно како се лако поигравао са жицама, какав је то таленат био. Свирао је грчку музику, шпанску музику, рок, џез, српске народне песме. Највише ми се допао „Свилен конац”, ту сам му песму нарочито тражила да понови.

Пред спавање тражио ми је да му обећам три ствари. Прво, да завршим факултет, друго, да бар једном у животу обиђем његово родно село, и треће, да га по некад недељом обиђем и засвирам му неку од српских песама.

Мислила сам да је мало попио и да је неозбиљан а ја сам била превише уморна и наравно, пристала сам на све, не знајући ни које село треба да обилазим ни где то треба да га посећујем.

– Тог дана се опраштао од тебе, промрмљао сам.

Фото Пиксабеј

– Да. Само што то нико није знао а ни ја нисам ни слутила шта му обећавам. Следеће недеље одвели су га у болницу и као што вероватно знате није дуго боравио у њој. А ја ето, испуњавам своја обећања. Уписала сам универзитет и добро ми иде. Помажу ми и племе а и фонд који је он оставио на моје име. Као што видите, дођем по некад недељом да га обиђем и засвирам му. Трудила сам се да научим и нове песме, а ова ми се допала јер носи моје име. Недеља. Речи су јој само мало тужне.

– Нису мало. Много су тужне, али бар пашу уз ово место. А када ћеш на пут, или си већ била?

– Нисам још увек. Пронашла из ког је села, почела да учим и проучавам историју, да схватам зашто никада није могао назад. Знам да су га одатле протерали, да му је кућа спаљена, да  је у њој заувек остала његова гитара. Сада разумем и зашто више није свирао. Спремам се и отићи ћу сигурно, надам се најдаље за годину – две.

– Невероватно. Нисам ни слутио шта ће ме снаћи данас Недеља. Али драго ми је да сам те упознао. Ти си најнеобичнија Српкиња коју сам видео у животу. Жао ми је што ни твог оца нисам познавао боље и што те нисам видео некада заједно с њим.

– Крио ме је добро од свих, насмешила се. Знам да је волео да одлази у кафане, да је имао доста жена, волеле су га. Али мене је држао подаље од свега тога. Не замерам му, за мене је увек био и остаће идеалан, умео је да ме баш од свега заштити. А чиме се ви бавите?

– Ја сам помало шанкер а помало пискарало. Углавном точим пића, а по некад и бацим по коју мисао на папир.

– И ја радим као бартендерка викендом, свратите некада на пиће. Морам сада да кренем.

– Хоћу сигурно! Иди ти ја ћу остати још мало.

Загрлили смо се и опростили. И никада је више нисам видео, али сам често мислио о младој Недељи, прелепој Српкињи и Индијанки над чијим су прецима по обе линије чињене тешке неправде, протеривања и геноцид и на чија се нејака плећа сручило тешко бреме живота.

Чинило ми се да је и невероватно јака за своје године и појаву, можда баш зато што је по мајци из клана Корњаче. Можда јој баш зато и пристаје да на својим нејаким леђима носи читав свет. А упамтио сам је као младу поносну и јаку и чини ми се да она то и те како може.

Више се нисмо видели али и даље се по некада помолим за њу.

Предраг Рудовић – ”Политика”