ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ДРАГАН ВЕЛЕУШИЋ: ТАЛАСИ КОЈИ СЕ СУСТИЖУ

0

МИЛВОКИ, 19. маја – Срби су у Сједињене Америчке Државе долазили у таласима. Економске и политичке прилике биле су узрок тим помјерањима са једног континента на други. Посебно поштовање имамо према оним Србима који су први стизали у ову земљу. Били су то махом људи који су долазили са празним торбама, али са пуним срцем и пуним душама. Већина је имала план да овде проведу извјесно вријеме, зараде нешто и врате се у отаџбину, направе бољу кућу и заснују породицу. Међутим, већина је остала у овој земљи.

Велико поштовање заслужују хиљаде српских момака који су пре борбе или у самој борби дали своје животе у току Првог свјетског рата. Ти млади људи још увијек су били везани за ”стари крај”, јер су били неожењени и све што су имали било је у ”старом крају”. Касније, у току Другог свјетског рата и у току последњег рата у бившој Југославији, није било спремних да иду и ризикују своје животе. То је сасвим разумљиво, јер друга, трећа или четврта генерација Срба рођених у овој земљи, са члановима својих породица и утврђеним личним и породичним животом није ни могла ни морала да осјећа потребу да иде и да се бори за неку другу земљу. Њихова и отаџбина и домовина била је и остала Америка.

Али, љубав према отаџбини прадједова никада није нестала. Љубав према Св. Сави и Православљу остала је усађена у срцима и пете генерације Срба у Америци. Често сам био поносан да пред камерама и новинарима нагласим да је фасцинантна чињеница да најмање 50% Срба, од којих су многи четврта или пета генерација рођених у Америци, зна напамет ”Оче наш” на црквенословенском језику, док у исто вријеме тај проценат Срба у Србији уопште не зна ”Оче наш”.

Без обзира на породичне везе оних који су живјели у Америци и оних које су доводили, институционално организовање Срба је најбитније. Краје деветнаестог вијека и касније, када су Срби осјећали да се налазе у туђој земљи, и нису знали колико ће то да траје, док се није објективно десило да се осјећају као домаћи у земљи којој припадају, а тако и данас, уколико човјек не припада институцији која га обавезује да чува своју вјеру и своје коријене који га задржавају уз биће српског народа, он је на неки начин изгубљен, односно припада било коме и било чему.

Већином полуписмени или неписмени Срби, који су први оставили отаџбину и нашли нови кров у Америци, нису оснивали удружења коцкара или спортске заједнице. Њихова свијест им је налагала да се институционално обезбиједе духовно и материјално. Српска православна црква јесте једина мајка која под својим крилом сабира и чува своју српску дјецу. Она је стожер српског народа у овој земљи и у свакој другој на земаљској кугли. Храм св. Саве у Џексону, који је био освећен већ давне 1894. године, најбољи је примјер за то.

У временима кад су сви Срби у Америци говорили српски и учили енглески језик, служили су их свештеници који су једва говорили енглески. Времена су се промијенила. Данас велики број припадника Српске православне цркве не зна српски језик. Међутим, Богословски факултет св. Саве у Либертивилу нуди нам младе и школоване људе који се рукополажу и служе многе парохије широм Америке и Канаде. Ову институцију сви треба да поштујемо и помажемо.

Уз Српску православну цркву на америчком континенту, која је остала део тијела Српске православне цркве у цјелини, с љубављу и поштовањем треба одати признање Српском народном савезу, који је у последњих 100 година чинио све да Србе окупи. Српска народна одбрана има видно место у организованој борби за српску ствар. Српски четнички покрет увијек се борио против свих и свакојаких непријатеља српског народа. Припадницима српских добровољаца, члановима армије љутих бораца против комунизма, треба одати признање за неполитичко, али активно учешће у животу наше свете и нашаћене Цркве у цијелом свету.

Како се не сјетити великог броја Кола српских сестара, које су се деценијама предале животу Српске цркве? Како не поменути пјевачка друштва која сваке недјеље уљепшавају свете Литургије? Како заборавити бројне битке на позорницама где хиљаде српске дјеце играју и пјевају оно што се чак заборавило у ”старом крају”? Уживамо ли у наступима многих оркестара, уз дивне гласове наших вокалних умјетника? Како не поменути војску српских спортиста у ногомету и кошарци, који вјерно представљају националне боје Срба?

Хуманитарне  српске акције у Америци помогле су многе српске сирочиће у свим периодима српског страдања. То мора да остане забиљежено у архивама српских институција. Чак и данас, а рат у бившој Југославији је давно завршен (не рачунајући Косово) дјелује организација Фонда за српску ратну сирочад.

Много је српских хала и барова сазидано широм овог континента. Међутим, ако дођете у Милвоки наћи ћете акредитовану приватну школу Св. Саве са око 100 ученика. У тој дивној дјеци која се школују под крстом и кровом св. Саве можете препознати будуће искрене припаднике наше Цркве и лидере Црквено-школских општина. Нека ово буде примјер другима. На вријеме су наш пример слиједили Срби при храму Христовог Васкрсења у Чикагу. Чувајмо навике и обичаје али, чак и по цијену затварања кафана, отварајмо школе да нам будућност која лежи у нашој дјеци не одлута и да опстанемо као поносан народ који живи у овој земљи. Дјеца су дар Божији, али у исто вријеме то су они који треба да на своја плећа преузму наследство оних Срба који су у овој земљи закопали и излили прве темеље црквеног живота и организованог институционалног битисања српског народа у Америци.

Још много тога има да се помене, али за крај остаје јасна порука:

  • Ви, Срби, који сте рођени у овој земљи, и сви други са вама, сјећајте се у молитвама и са захвалношћу оних који су први дошли у Америку и саградили чврсте темеље за организован живот Срба овде у сваком погледу;
  • Поштујмо и волимо све оне који су у било које вријеме водили љуте борбе за спас српског идентитета и Светосавља;
  • Чувајмо јединство и слогу измећу нас самих, без обзира кад и гдје били рођени, уколико смо искрени припадници Савиног народа;
  • Оне који по крви нису Срби, али су мужеви или супруге српског бића, а прихватили свету вјеру православну и саставни су дио бића наше свете Цркве, поштујмо и покажимо им да их не издвајамо, већ их волимо широким српским срцем;
  • Чланство у Црквено-школским општинама, или у било којој културној, просветној, спортској или политичкој организацији, нека се не своди само на плаћање чланарине. То чланство мора да се огледа у искреном активном учешћу у раду организације. Иначе, лажемо сами себе!
  • Браћи и сестрама и њиховој деци, онима који су због несрећног рата 90-тих година били приморани да траже ново огњиште у далеком свијету, поручујем:

Дошли сте ”на готово” у многе заједнице Срба у овој земљи. Српска црква и друге организације дочекали су вас отворених врата и топла срца. Никоме ништа не дугујете, осим љубави и стрпљења. Знамо одакле сте дошли, знамо ваше муке, али такође знамо коме сте дошли. Дошли сте браћи и сестрама које ваше ране боле и који су вољни да вам учине само добро. Добро дошли! Онима који у неколико америчких градова основаше нове српске заједнице и парохије, честитамо и желимо успјех.

ПИШЕ: ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ДРАГАН ВЕЛЕУШИЋ, СТАРЈЕШИНА ХРАМА СВЕТОГ САВЕ У МИЛВОКИЈУ И СТАЛНИ ДОПИСНИК ”ГЛАСА КОТОР ВАРОША” ИЗ САД

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here