СВЕШТЕНИК ДР ЖИВКО Ј. ИЛИЋ: СРПСКА  ПРАВОСЛАВНА  ЦРКВА  НЕ  ЧУВА  ИНФРАСТРУКТУРУ  ВЕЛИКЕ  СРБИЈЕ, ВЕЋ  БАШТИНИ  ЗАВЈЕТ  НЕБЕСКОЈ  СРБИЈИ

2

КОТОР ВАРОШ, 9. октобра – Питање односâ Цркве и државе није само савремено, него и свевремено. Ово питање је предмет интересовања међу људима како теистичке тако и а(нти)теистичке оријентације. Другачије речено, предметна тема заокупља пажњу људи свих опредјељења и људи свих друштвених слојева било којег времена, па и овог данашњег. Општепозната чињеница је да су Црква и држава одвојене (аутархичне). Одвојеност може да буде радикална и конструктивна. Антиципација радикалне одвојености духовног и свјетовног (оваква подјела у Хришћанству постоји искључиво у функционалном смислу) уочљива је већ послије тзв. француске буржоаске револуције која заправо јесте наговјештај бољшевизма. Радикална одвојеност, у правом смислу те ријечи, између сакралног и профаног, забиљежена је у вријеме бољшевичке идеологије у Русији, с почетка XX вијека. Ријеч је о таквом стању које не подразумијева сарадњу Светог и овосвјетског, чак ни у областима од обостраног значаја. Од оваквих односа консеквенције сносе како Црква тако и држава. Другачије речено, користи нема нико, а штета је обострана и несагледива. Кад је у питању домаћи простор, на почетку краја комунистичке Југославије – већ осамдесетих година XX вијека, такво стање у односима смијенила је конструктивна одвојеност Цркве и државе. Овакав модел одвојености Цркве и државе обавезује их на сарању у областима од општег интереса. У интересу и једне и друге је да ту тековину конструктивне одвојености баштине као највећу вриједност у својим односима. У овом смислу односи Цркве и државе личе на два круга, која се међусобно сијеку, формирајући тако три засебне области: а) чисто црквену; б) чисто државну; в) заједничку. У историји Цркве познати су сљедећи модели односâ духовних и свјетовних власти: симфонија, цезаропапизам, папоцезаризам, а у постмодерни(зму) – секуларизам и борбени антитеизам.

Од постања свијета на Цркву и државу гледано је различито. Суштинску разлику између Цркве и државе представља питање њиховог поријекла. Цркву је установио Сâм Бог лично, а држава је људска творевина. Међутим, иако је људска творевина, држава је резултат дјеловања Божанске икономије. Кад Црква остварује своју Свету Мисију у границама једне државе, која јој је „испружила руку“ за сарадњу, ово стање свакако олакшава дјеловање Цркве. Уколико, пак Црква у једној држави наилази на „затворена врата“, то у сваком случају дјеловање духовне сфере чини отежаним али не и немогућим.

Снагом свог државног апарата држава је често вршила разне форме утицаја на Цркву, о чему постоје безбројни примјери кроз историју. Уосталом и сама ријеч држава, у српски правни вокабулар, дошла је из старословенског језика од именице держава (= снага, моћ, сила). Једна од дефиницијâ државе, у правним енциклопедијама, гласи да је она творевина која и силом може спроводити одлуке својих органа. Најчешћи облик уплитања одређене државе у прерогативе Цркве изражаван је при избору њених Епископа. Такав облик, супремације државе над Црквом, санкционисали су Васељенски и Помјесни Сабори својим бројним Канонима. Уколико је државни Закон, о било којем питању, био у колизији са Каноном, државне власти требало је да предност дају Канону. Канон је узвишенији од Закона, јер је Закон само израз воље државе али не и Цркве. Међутим, Канон је de iure и de facto израз највише воље Цркве и државе, јер је доношењем на Васељенском, односно Помјесном Сабору – постајао дјело црквене управе, а царском ратификацијом – постајао је дјело и грађанске власти. Тек потписима представникâ Цркве и државе Канон је добијао статус легислације (државног или грађанског закона).

Црква је Тијело Христово (Еф 1, 23), стуб и тврђава истине (1 Тим 3, 15), храм Духа Светог, аутентично Царство истине. Међутим, поред њеног Небеског назначења, она има и своју историјску компоненту: Црква постоји у свијету и ради свијета. Овом чињеницом Црква се не одриче своје Небеске димензије, нити је поништава, већ њоме осмишљава земаљску. Црква постоји да узвиси човјека, да му открије Бога и човјека и Бога и брата у сваком човјеку.

У Небеској Србији настањени су Свети из рода нашег. Њихова земаљска Отаџбина (civitas terrena) назива се Србијом, док се њихова Небеска Отаџбина (civitas Dei) назива Небеском Србијом. Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије, већ баштини завјет Небеској Србији. Ова Небеска Србија је безгранична и много је већа од било које Велике државе, па макар се називала и Србијом. Становници Небеске Србије нису само Свети Срби Срема, Поморавља, Шумадије, већ и наши Свети сународници из Лике, Битоља, Семберије, Боке, Мајевице, Охрида, Херцеговине, Струмице, Кучâ, Скопља, Далмације, Злетова, Романије и осталих некад и данас српских етничких простора, гдје ни другим народима никада нисмо бранили да живе поред нас истом мјером као и ми поред њих. Даље, становници Небеске Србије не припадају само једној генерацији Светих Срба, него свим генерацијама од прије Косова до данас. Такође, Небеска Србија, не само да је већа, него и многољуднија од земаљске Србије. Узгред, мјесто и вријеме ја да се каже како Велика Србија није српски изум, већ синтагма наших непријатеља која је коришћена као метод притиска на нас и modus наметања комплексâ не само одговорнсти, већ и кривице за све и свашта. И ми у својој наивности прихватали смо ту подвалу као аксиом, утркујући се да нам Србија буде што мања како нам неко, ко је већ формирао своју велику државу, не би приговарао да је Србија Велика. Данас би требало да се постарамо како би земаљска Србија остала баш онолика колика је сада, да не буде ни већа, а Бога ми, ни мања.

Властити однос према држави, Црква сматра централним питањем свог социјалног учења. Уколико су, у црквеној историји, интереси Цркве и државе постајали супротстављени, а нису се тицали догматског учења, Канонâ, етичких норми и др. Црква је била та која је своје интересе подређивала општим интересима – интересима државе. Илустрације ради, на питање фарисејâ и иродоваца: „Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не“, Господ Исус Христос одговара: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 7; уп. Лк 20, 20–25). Значи, Господ Исус Христос не каже: „Подајте, дакле,  Божије Богу, и ћесарево ћесару“, већ обрнутим редослиједом. Црква никад није инсистирала на томе да своје интересе претпостави интересима Државе. С друге стране, држава од Цркве не би требало да очекује сарадњу при нарушавању вјечних јеванђељских принципа, јер Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап 5, 29; уп. 4, 19).

Из историје Византијског царства познато је да су теолошке распре често стварале кризу у друштву и нестабилност државе. У интересу саме државе било је да отклања све опасности по своју стабилност и то је не само првао, већ и обавеза државе. Поред икономије и поретка – двају основних начела, на којима је почивало византијско друштво, два споредна начела јесу мир и сигурност (pax et securitas). Значи,  још су древни Византијци знали велику мудрост: добро стање Цркве је снага империје. Уколико Црква не стоји чврсто, ни грађанска власт није постојана, о чему најбоље може да посвједочи византијски примјер.

Специјално за ”Глас Котор Вароша”: Свештеник др Живко Ј. Илић

 

 

PODELI

2 KOMENTARA

  1. Господине НЕПОЗНАТИ
    Лепо је грчки језик знати, ал могао си и на српском честитати и у злато увити писање нашег свештеника Др. Живка Илића и нашим парохијанима се представити.

  2. Συνεχαρηθήρα πατέρα Živko. Όλα που γράφατε είναι χρυσά. Μπράβο σας και ο Θεός μαζί σας. Πολλά χαιρετίσματα από το Κότορ Βάρος.

Comments are closed.