ĐURO KRČIĆ: NIJE ŠTETA AKO MI UKRADU NOVČANIK, VEĆ ME SRAMOTA ŠTO JE PRAZAN

4

KOTOR VAROŠ, 14. marta – Prije nekoliko dana na putu do kuće sretoh jednog komšiju. Stariji čovjek, dobre duše i velikog srca sporo se kreće gledajući čas na desnu, čas na lijevu stranu ulice. Bi mi čudno njegovo ponašanje i na trenutak pomislih da nije malo popio, pa mu se ne da ravno džadom.

Znajući da je zakleti antilkoholičar, ipak nisam povjerovao. Prišao sam mu, javio se pozdravljajući ga i upitao šta se dešava.

”Izgubio sam novčanik ili mi ga je neko ukrao, ko će ga znati”, tiho prozbori, blago odmahujući rukom.

Čim sam saznao šta je u pitanju i ja sam se počeo zagledati čas u jednu, čas u drugu stranu, uz niz pitanja kako bih mu pomogao u potrazi.

Jedno od pitanja bilo je u vezi novca,  koliko je oštećen samim gubitkom? On je zastao, pogledao me čudno nekako i jedva izusti procijedivši kroz zube: nije bilo para, već samo zdravstvena knjižica, neke tablete i zadnji račun za komunalne usluge.

”Pa dobro i nije neka velika šteta rekoh”, čisto da bi ga malo utješio.

”Ma nije šteta, ali me sramota nekako, jer u njemu nema para, a onaj ko ga nađe znaće čiji je novčanik”, reče on.

Na ove njegove riječi ostao sam zatečen, ne vjerujući ponovo, iako sam ga poznavao dugo godina kao dobrog i plemenitog, koliki je čovjek i zbog čega se on brine.

Siguran sam, ipak, da je mnogo novčanika kod naših ljudi upravo ovakvih, kao kod mog komšije. Znam da novčanike nose mnogi ljudi, čisto da ih imaju, da u njima drže tablete, razne račune i druge nepotrebne stvari koje se ustvari tu i ne bi trebale nalaziti ili su potpuno prazni.

A kako i ne bi kada su današnje plate male, toliko male da i oni koji rade teško sastavljaju kraj s krajem. Činjenica je da prosječna plata ne čini ni pola potrošačke korpe, a da su mnogi još i kreditno zaduženi. Pa kako onda u takvim okolnostima i sa svim problemima današnjice izaći na kraj i živjeti život dostojan čovjeka?

Situaciju po pitanju boljeg života i standarda ljudi, ne samo na ovim prostorima, dodatno je zakomplikovala i ova korona koja je prozrokovala epidemimiološku situaciju koja ne ide na ruku nikome. Preduzeća sve više ostaju bez tržišta, samim tim i bez posla, a smanjen obim proizvodnje dovodi do otpuštanja radnika i smanjenja ionako mizernih primanja od kojih žive.

Kako uskladiti uobičajene i stalne potrebe i plate koje ne zadovoljavaju ni osnovne uslove za život, teško je reći. Ne preostaje nam ništa drugo nego da čekamo i nadamo se da će i ova prokleta pandemija što prije proći, da se ne brinemo makar za zdravlje kako svoje, tako i svojih bližih. A pare ionako dođu i prođu, koliko god da ih imamo.

I obavezno u novčaniku da uvijek imamo po neku  novčanicu, u prvom redu da nam donese sreću (prema narodnom vjerovanju), a ako ga slučajno izgubimo da se „pošteni“ nalazač obraduje i da ga ne razočaramo. Jer, neko ima sreću da izgubi prazan novčanik, pa makar ga i bila sramota (da u njemu nema ništa), a neko nesreću da baš takav novčanik nađe.

Možda bi mjesta u novčaniku trebalo da se nađe i za po neku tabletu za smirenje. Ako ga izgubimo, da se smiri onaj ko ga nađe kad vidi da je prazan.

ĐURO KRČIĆ 

 

PODELI

4 KOMENTARA

  1. Bravo Đuro, samo većina nas je takvih kao taj deda. I biće još i gore kako je sve ovo krenulo naopako.

  2. Nažalost sve je više sirotinje i biće je još više kako kako se stvari razvijaju. Ipak trebamo ostati ljudi i u ova zla vremena. Hvala Đuro za ovako lijepe tekstove.

Comments are closed.