INTERVJU: MATI MAKARIJA, IGUMANIJA MANASTIRA SOKOLICA NA KOSOVU: Kosovo, ako te zaboravim, neka me zaboravi desnica moja…

0

BEOGRAD, 13. januara –  Na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu susreli smo Mati Makariju, igumaniju manastira Sokolica na Kosovu, koja slovi za najobrazovaniju monahinju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi danas. Mati Makarija je na sajam došla na nekoliko sati iz bolničke postelje na VMA, kako bi potpisivala svoju knjigu ’’Svetlonosac Vladika Danilo Krstić’’, koju je objavila IK Globosino Aleksandrija. Na stranicama knjige iz pera Mati Makarije, osvetljena su njena subjektivna sećanja na vladiku Danila, episkopa budimskog kao duhovnog roditelja, i na događaje koji su pratili njihovo zajedničko putovanje kroz duhovni život. Mati Makarija odbranila je dva doktorata i bavi se pravoslavnom ikonografijom. Preko sto njenih ikona nalazi se na svim kontinentima sveta, a posebno u Grčkoj, Australiji, Americi, Sinaju. Igumanija manastira Sokolica kod Zvečana na Kosovu i Metohiji je od 1991. godine. Pored knjige ’’Svetlonosac Vladika Danilo Krstić’’, napisala je i knjigu pod nazivom ’’Manastir Sokolica, biser sa Kosova i Metohije’’. Od 1991. godine živi i radi u manastiru Sokolica kod Zvečana na Kosovu i Metohiji. Samopožrtvovano, sa sestrama svoga manastira, učestvovala je u odbrani velikih srpskih svetinja na Kosovu od najezde šiptarskih separatista u najnovijoj kosovsko-metohijskoj tragediji.

Koliko je danas čoveku ovog veka važno da ima svog duhovnog vođu i kako da ga odabere?


– Ja sam monahinja i za mene je Bog osnovna pokretačka vrednost. Bog se, međutim ne obraća ljudima direktno, već često preko drugih ljudi. Mi koji grešimo u duhovnom životu tražimo putovođu koji će znati kako da nam pomogne i da nas uputi kroz lavirinte života. Putevima i stranputicama života čovek ne može sam da hoda i potreban mu je duhovni vođa da ga na tom putu prati i usmerava. Duhovnik je tu da pomogne da čovek ne zapadne u zamku, da ne odluta stranputicom. Konačno, da bude odgovoran pred Gospodom za dušu svog duhovnog čeda. Životne stranputice je najlakše zaobići ako imate duhovnog vođu.

Slovite za najobrazovaniju monahinju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi danas. Koliko je obrazovanje važno za duhovno uzrastanje jednog čoveka?


-Za spas duše nije potrebna nikakva, već samo duhovna škola i predavanje svom duhovnom roditelju. Vi pak morate da završite neke škole da biste našli mesto u ovom svetu i svoje zaposlenje. Za duhovnu život međutim tolike škole nisu potrebne. Kad doktorirate na jednom fakutetu lako vam je da doktorirate na drugom i na trećem. Isto tako je i sa učenjem jezika. Kad savladate jedan jezik, nije vam teško da ovladate drugim, trećim, četvrtim. Ja sam u jednom trenutku svog života poželela da proširim svoja znanja, naročito kad sam se opredelila za odlazak sa fakulteta na kojem sam predavala. Oblast koja me je veoma zanimala bila je teologija. I to ona najviša. A najviša teologija je u miru i molitvi. Htela sam da čitam Svete Oce u originalu i morala sam stoga da naučim tri grčka jezika, jer su Sveti Oci pisali na najstrožijem starogrčkom jeziku. Prevodila sam knjige koje sam čitala kako bih pomogla drugim ljudima. Uporedo sa osvajanjem novih znanja osvajala sam i duhovne lestvice prema Gospodu. Duša mi je puna stoga što sam svoje znanje iskoristila kako bih pomogla ljudima oko sebe, onima kojima je to bilo potrebno. Mi smo odgovorni za ljude oko sebe i treba da imamo svest o tome. Čak i onda kad nam se oči sasvim slučajno susretnu sa očima prolaznika na ulici, to je znak da za tog čoveka treba da se pomolimo.
A crkva?


-Spasenja bez crkve – nema. Crkva je institucija koja predstavlja telo Hristovo, a sam Hristos je glava te crkve. S druge strane, crkvu možemo da posmatramo i kao građevinu u kojoj žive sveštenici boreći se sa svim svojim gresima kao i svi ostali ljudi. Mi vidimo kad oni greše ali, ne i kada se za te grehe kaju. Sveštenik ne bi mogao sa neokajanim gresima da vrši Svetu liturgiju, da vrše prinos darova koji vino pretvara u Hristovu krv, a hleb u Hristovo telo, a kojima se pričešćujemo i pripremamo na put u život večni. Dakle, jedno je crkva kao građevina, a drugo kao institucija. Papa jeste pogrešiv, a dogma da je nepogrešiv nas je i razdvojila kao crkvu.
Čovek današnjice u nastojanju da ide u korak sa tehnološki napretkom živeći brzo, brzo i odlučuje, rasuđuje, presuđuje drugom čoveku, ljudima. Šta vi o tome mislite?


-Gde god postoji osuđivanje i presuđivanje, tu nema duhovnog života. Može neko ko osuđuje i presuđuje drugima dane i noći da provede u molitvama, metaniju ali, neće moći da spere svoj greh. Kod nas u manastiru recimo postoji pravilo da dve sestre ne smeju da razgovaraju o trećoj ukoliko ona nije prisutna. Od osuđivanja do rasuđivanja samo je jedan korak. Zašto da osuđujemo nekog drugog ako smo duboko svesni svoje biti.
Bezmalo dve decenije sveta srpska zemlja, Kosovo i Metohija okupirana je kako od krojača novog svetskog poretka, tako od zagovornika ,,Velike Albanije”. Svedoci smo niza zločina koji su se zbili za vreme protektorata međunarodne zajednice, od ubistva srpske dece, do paljenja srpskih manastira. Kako po Vašem mišljenju Srbija treba da brani Kosovo?


-Vi kao obični građani naše svete srpske zemlje morate da volite Kosovo i Metohiju kao srce te zemlje. Kao što svako telo, kad mu srce oslabi mora da se dugo leči kako bi ozdravilo, tako je sad i sa našim Kosovom, zato što je u volji drugih i rukama drugih. Možemo da ga lečimo samo dubokom molitvom i potpunim preobražajem u našem životu. Samo to je potrebno kako bismo od Boga zaslužili da brani Kosovo. Jer, tamo gde je vojska nebeska, gde nebeske vojske bitke biju, nema onoga ko može protiv tih vojski. Molitvom, postom i hrišćanskim postupcima odbranićemo i vratićemo naše Kosovo.
Šta mislite o postupcima EU u odnosu na zahteve koji se mogu podvesti pod pritiske na Srbiju da se velikim ustupcima na neki način približi samom priznavanju samoproklamovane države Kosovo?


-Ja nisam političar i ne razumem se u politiku, ali, koliko shvatam, postulat da EU nema alternativu je veoma pogrešan. Jasno se vidi kako se ta Evropska unija pokazala prema nama. mic po mic, malo po malo i na kraju se otkriva poslednji, ključni zahtev, uslov – da priznamo Kosovo. Međutim, jasno je i to da sve dok mi, dok Srbija ne prizna Kosovo, Kosovo ne može da bude samostalna država. Mi smo stari Evropljani!Mi smo Evropa! Kada su naši stari jeli kašikom, viljuškom i nožem, ovi, danas evropski, kulturni narodi su jeli prstima. Naša kultura je stara, naše Kosovo jeste naše srce i nije važno što u njemu danas živi kao većinski narod koji nije naše krvi. Ali, sve se menja. Mi, svako od nas ponaosob i mi kao narod možemo da utičemo i na volju Božju. A Bog će nas podržati onda kad uvidi da smo dostojni našeg Kosova i kad uvidi našu borbu i trud da ga sačuvamo i vratimo u svoja nedra.
Na čelu ste manastira Sokolica na Kosovu i Metohiji i u prilici da se svakodnevo susrećete sa našim narodom koji uprkos svemu ostaje da živi na svetoj srpskoj zemlji. Šta je ono što drži Srbe na Kosovu i uliva im nadu u opstanak?


-Svi mi Srbi smo odnjihani u kolevci koja se naziva Kosovo!Ja nisam rođena na Kosovu, ali, mogu da kažem da je cvet srpskog naroda upravo narod koji je rođen i dan danas, uprkos svemu, živi na Kosovu. Oni neće da prekrše post, poštuju praznike i svetitelje. Naše crkve i manastiri su puni naroda za vreme liturgija. Ono što raduje je da na liturgiju dolazi mnogo mladih, mladih ljudi, porodica sa malom decom. Sve su to mnogodetne porodice, za razliku od srpskih porodica koje žive izvan Kosova i imaju po jedno, dvoje dece. I ta deca su vaspitana u duhu pravoslavlja. Možete da vidite dete koje ima samo dve ili tri godine, koje sa tolikom radošću iščekuje trenutak pričešća. To je ono što raduje, hrabri i daje nadu u opstanak našeg naroda na Kosovu. Taj narod jeste veoma dobar hrišćanski i srpski narod. I kako je rečeno: ”Jerusalime, ako te zaboravim, neka me zaboravi desnica moja, neka bude da je Mati Makarija rekla: ”Kosovo ako te zaboravim, neka me zaboravi desnica moja”…

 

Mila MILOSAVLjEVIĆ