Momo Kapor: U moje vreme, dok još nije pronađen pubertet…

0

KOTOR VAROŠ, 12. decembra – Stiskali smo prstima prištiće na licu i mazali kosu briljantinom. Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni Život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica.

U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao s nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji.

Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen.

Na jednog mog prijatelja, Dalmatinca, vikao je otac.

„Ćaće, nemoj vikat’ na mene! Ja san u pubertetu…“

„Budi di oćeš“ – odgovorio je otac, „samo da si mi do deset uri doma!“

Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme.

Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu neke traume. Pssssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije.

U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih boli glava zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavaćice da ponovo privuku svog muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo?

„Je li ti bilo lepo?“

Gospode!

Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina?

A to još nije sve: beogradske novine su pune naučnih članaka o muškom klimakterijumu.

Danas se čitav grad samopsihoanalizira.

Svako je sebi psihijatar.

Danas svako u Beogradu broji orgazme i traume, kočenja i prisilne radnje.

Danas svako vuče sa sobom nevidljivi kožni divan i priča o svojim frustracijama.

Šta je to, uopšte, muški klimakterijum?

Je li to ono doba kada sredovečni muškarci počinju iznenada da igraju tenis i otkrivaju saune?

Ili kada se preko noći odluče za odeću pastelnih boja, umesto za crnu, sivu i teget?

Je li klimakterijum počeo onog dana kada ste zamolili osamnaestogodišnju kćerku da vas pred svojim drugaricama ne oslovljava sa tata, već sa Saša?

Da vam ja nešto kažem:

Klimakterijum dobijaju samo oni koji su čitav život proveli srećno i udobno.

Oni lepi, sa svim zubima u glavi; oni mišićavi i zdravi, oni što nikad ni u šta nisu sumnjali,

oni što su se srećno poženili, a pre toga, bili odlični učenici i uspešni sportisti, ponos roditelja, lojalni građani, vlasnici kolekcija slika i ljubavnica sa zasebnim ulazom, ukratko, oni što su celog života dobijali sve što se može dobiti!

Oni se jednog dana, jednostavno, toliko zaprepaste kada primete da gube i da su dobili stomak i da im bicepsi nisu više čvrsti kao nekada, da se istog časa strmoglave u klimakterijum.

Slede se od straha što više ne mogu da ustrče na peti sprat a da ne izgube dah, i da igraju do zore, i da ih više ne vole, jer nisu lepi i omiljeni, i da su se pojavile bore i čudno lupanje srca (te stare izdajice), i da im pred očima plešu novinska slova, i da lepotice prolaze pokraj njih kao pokraj turskog groblja, i da im vršnjaci umiru kao muve i da im sve mlađe supruge sve više zagledaju klince i da ih je sve manje na fudbalskim terenima nedeljom prepodne, a sve više u čituljama i da ih više ništa lepo ne čeka u životu.

A, mi, šta je s nama?

Mi, koji smo nagrabusili od malih nogu, mi ružni, zločesti i prljavi što smo sve otimali mržnjom i lukavstvom, mi, koje nikada niko nije zaista voleo, koji smo otimali ljubav i cvileli kao napuštena štenad za malo nežnosti, mi, koji smo svaku stvar plaćali pet puta skuplje nego što vredi i opet je gubili i gubili i gubili; nas, koje su zaboravljali, ispuštali iz spiskova, primali poslednje u školski košarkaški tim kao leva smetala, nas, koje nikada nisu birale ni „drugarice“ ni „dame“, nas, koji nismo bili elegantni čak ni u maturskim svečanim odelima, nas, poslednje iz stroja i zadnje klupe, nas klimakterijum neće!

Zašto? Zato što još nismo izašli iz puberteta!

U moje vreme, dok TV seks još nije bio pronađen, ljudi su se voleli potpuno diletantski. Nije bilo nikoga da im pokaže erogene zone, niti da im odredi bioritam. Dobri smo i ovakvi kakvi smo, kako smo amaterski dolazili na svet!

U moje vreme, ko je imao kupatilo, svađao se u kupatilu – ko nije, nije se ni svađao! Ćutao je i trpeo!

U moje vreme, nikome nije padalo na pamet da ima pritisak. Pitam se da li su ga ljudi, u moje vreme, uopšte imali, ili je pronađen tek kasnije, kada su ambiciozni seljački sinovi pozavršavali medicinske fakultete?

I kako smo, uopšte, živeli u moje vreme a da ništa nismo znali o kretanju anticiklona nad severozapadnom Evropom, niti o vlažnosti vazduha, brzini vetra, vodostaju na rekama i temperaturi, da ne govorim o izgledima za naredni vikend?

Mada volim svoje vreme, nikada se ne bih njemu vratio. Danas se mnogo lakše živi. Ali umire se isto tako teško kao i u moje vreme.

Još samo da i to nekako rešimo…

Momo KAPOR

PODELI