Nemanja Dević: Zašto volimo Nebojšu Glogovca?

0
14, March, 2016, Belgrade - Sahrana srpskog glumca Dragana Nikolica na Novom groblju u Beogradu. Nebojsa Glogovac, Dragan Bjelogrlic. Photo: Antonio Ahel dragan nikolic, novo groblje, smrt, srpski glumac, gaga nikolic, glumac, sahrana, mimohod

BEOGRAD, 12. februara – Čudnovato je to, pomalo i zastrašujuće, kako uspomene u nama ubrzano blede i kako ih, dan za danom, potiskuju novi problemi i nova raskršća, prekrivaju novi utisci i novi ljudi… kao kad slojevi svelog jesenjeg lišća, vremenom, pokrivaju nekad slavni, a vremenom utonuli i pali pamjatnik. Pre samo nekoliko dana svi smo žalili za Nebojšom Glogovcem, postavljali na profile njegove fotografije i poruke… a dan-dva kasnije na istim tim profilima bile su vesele pesme i pošalice, izborne poruke i ironični komentari. Za Nebojšom ostaju, u tišini i jecaju, samo njegovi najmiliji. Možda je to i prirodno. Radovan Samardžić je govorio da je istorijsko pamćenje Srba kratko baš zato jer je ispunjeno traumama i uznemirujućim uspomenama, seljakanjima, smrću i suzama… Pa, šta je nama bio Nebojša Glogovac? I zašto smo ga voleli i oplakivali?

Poreklom Hercegovac. Talentovani sveštenički sin. Otac troje dece. Sporedni simpatični lik naših najvoljenijih TV serija, uz koje smo smehom razbijali turobnu svakodnevicu uoči raspada države koju smo voleli i u koju smo poslednji verovali. Bogdan Bilogorac, ratni vojni invalid iz Hrvatske, baš iz vremena kada je na ovim prostorima besneo rat, kojeg ni velika ljubav u Beogradu nije mogla da odgovori od ideje da se vrati u zavičaj i brani ga od ustaškog pogroma. Zlatko Gavrilović, nesnađeni mladi pravnik iz 1998, godine kratkog primirja i predaha za sve nas, čije su nas tragikomične situacije podsećale na sve one koji nisu napustili brod koji tone i ostali da se ovde bore sa vetrenjačama, u borbi koja je imala mnogo manje izgleda za uspeh nego što je mogao i Servantes i bilo koji njegov naslednik da zamisli. Ili brat Vere, silovane Srpkinje iz gradića kraj Drine, krv junačka i duša devojačka, kod kojeg je svaki nacionalni ponos morala da nadjača bratovska ljubav. Mladi košarkaš Kaja čiji se snovi nikada nisu ostvarili, jer su ih tako grubo i surovo prekinuli NATO bombarderi. Identifikovali smo ga sa svim tim njegovim ulogama, a gledajući njega, kao u nekom ogledalu videli smo i sebe, svoje prokockane šanse i prohujale mladosti, za kojima bi tek ponekad, uz rakiju i pesmu umeli da uzdahnemo. Njegov glumački dar posebno je dolazio do izražaja i uz uloge Igora i Simketa, gradskih kriminalaca sa kojim Glogovac nije mogao da ima baš ništa zajedničko, ali mu to nije smetalo da ih maestralno iznese. Kroz podmitljivog policajca u Munjama i Živca u Kenguru umeo je i da nas nasmeje, a tu su se javile i replike koje su danas postale gotovo neodvojivi deo gradskog slenga. Igrao je u dramama i komedijama, u vreme kada su se naši životi sve češće pretvarali u horore. Jedna za drugom, za sve te uloge nizale su se i nagrade. Najprestižnije. Glogovac nije ostavljao utisak čoveka kojeg je ta slava obuzela i uznosila. Naprotiv. U javnim nastupima bio je uvek elegantan i odmeren. O njegovom privatnom životu nismo mogli da čitamo u lajfstajl magazinima, nije ga bilo u aferama ni u ružičastim emisijama, niti je otvarao vrata svog doma za bilo kakve novinarske ekipe koje bi od njegovog života pravile holivudsku romansu. Umeo je da progovori i o istorijskim događajima i ličnostima koje bi kao nacija vredelo da slavimo i pamtimo, ali i da se, kada zađe u te klizave terene, ogradi i iskreno kaže ono što nam retko polazi za rukom: ”Ja o tome ne znam mnogo”.

Uz filmske, pozorišne i životne uloge, noseći tiho i dostojanstveno svoj krst i svoje nagomilane probleme, Nebojša Glogovac je sazreo u ličnost koja je dorasla svojoj, po mišljenju mnogih, životnoj ulozi. U seriji ”Ravna gora” koja je izneverila očekivanja svih onih koji su i kroz nju prizivali srpsku katarzu, on je izneo jednu od retkih uloga koje bi na nju izazvale ma kakvu pozitivnu asocijaciju. Takav kakav je bio, bio je najpozvaniji a možda i jedini kadar da odigra ulogu najoklevetanijeg srpskog đenerala. Ali, nikakav scenario ni kostim nisu mogli da doprinesu toj ulozi onoliko koliko jeste njihov zajednički, melanholični i romantični pogled na ljude i život. Oči kao da su im i jednom i drugom, i glumcu i đeneralu, bile iste. A trebalo je smelosti da neko takvu ulogu prihvati u ovoj zemlji gde su nam pola veka doslovno ispirali mozak sa Otpisanima i Mirkom i Slavkom. Nebojša Glogovac je imao te vrline kao malo ko na našoj javnoj sceni. I zato je postao glas svih nas. Ne zato što nam je bio sličan – nego zato što je bio bolji od nas. Dakle, on više nije bio naš odraz u ogledalu, već odraz nas kakvim bi želeli da postanemo…

Još kao klinac, učenik nekog trećeg razreda gimnazije, gledao sam ga prvi put u JDP-u. Posle toga još nekoliko puta, u različitim ulogama. Bez ikakve naknadne glorifikacije, ali bio je to čovek koji je stvarno plenio i dominirao tom scenom. Pomenuh Dražu, ali nezaboravna mi je i njegova dirljiva uloga sveštenika u seriji ”Moj rođak sa sela”, kada ispoveda baku na samrti, a potom sa njom otpeva jednu od najlepših srpskih pesama ”A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan”. Sećam se, isto tako, jednom prilikom, Trojičindana u Mostaru… Tamošnja Saborna crkva, porušena u ratu, bila je još u ranoj fazi obnove. Nije imala ni krova, pa je junsko sunce sve nas okupljene nemilosrdno pržilo. Prisutnih je bilo toliko da su se međusobno, znojavi, neprestano gurkali, posebno onda kada su svi klekli da od trave posute po podu naprave venčiće. Neko iza mene nerestano me je u tom poslu ubadao laktovima, tako uporno, da sam se jednog trena okrenuo i ošinuo pogledom svog brata u Hristu. A iza mene se, blago, poput duhovnika, smešio jedan od najdražih glumaca mog detinjstva, Nebojša Glogovac… Nedavno, razgovarajući sa klošarima kod Skadarlijske česme, čuo sam da je baš taj, slavni glumac Glogovac, ”njihov drug”, jedan od retkih prolaznika koji ih s vremena na vreme obiđe i tutne im pokoji dinar u šake… I zato, za Nebojšom Glogovcem je trebalo pustiti suzu.

Nemanja DEVIĆ