GRABOVICA, 9. januara – Malo je selo Grabovica, tamo kod Kotor Varoša. Jedan dječak rastao je u velikoj porodici sa braćom i sestrama, desetoro njih od majke Cvijete i oca Miodraga. Rastao je sa svojim selom, sa Grabovčanima svojim. Odrastao je učeći o životu, slušajući priče o istoriji, o ratovima, o narodnim herojima svih ratova. Koliko se puta divio tim malim običnim ljudima koji su uradili velika djela… Divio im se Stanko, a ni slutio nije, da je, dok se školovao za mir, rastao da postane ratnik. Veliki ratnik. Mogu slobodno reći, ratnik kosovskog kova, prvog carskog ešalona…
Poslije završene škole, kao i mnogi iz njegovog kraja, kojima su porasla krila i želja za onim nečim drugim, odvela ga je u Sloveniju. Bila je to još uvijek Jugoslavija. Nije taj let dugo potrajao, a već se spremalo veliko nevrijeme u gnijezdu iz koga je odletio. Spakovao je ono malo života u jedan kofer i vratio se svome jatu u Grabovicu. A onda sa braćom u odbranu ognjišta na prvu, pa vrlo često i ispred prve linije. Tada je dječak iz Grabovice počeo pisati istoriju…
Juli 1994 godine.
Kako mi se često dešavalo da ne znam gdje mi je šta spakovano, imao sam dvije transportne torbe. Jednu transportnu torbu za kući i drugu, onu koju nisam nosio kući, jer je to bila terenska transportna torba. Čisti donji veš i nešto za ličnu higijenu, a sve novo… Idemo opet na teren. Bio sam “spreman” za putovanje na koje mi se nije išlo. Neko od mojih policajaca sa punkta motorolom je javio da me na punktu čekaju dva vojnika. Pitao sam, ko me čeka, ali nisam dobio dogovor, valjda su htjeli da me iznenade? Izašao sam iz “naše kuće”, uputio sam se prema punktu, a onda sam vidio da me čekaju moja dva brata po oružju.
Još mi je pred očima ta slika. Dva moja junaka, Gostimir Milošević – Miško i Stanko Božić Kobra. Falio im je Ranko Bukvić, pa bi slika bila moje sveto trojstvo. Ne znam koji je u mojim očima bio veći junak od njih trojice, a opet tako obični ljudi. Moji junaci čuli su od mojih na punktu da idemo na teren, pa su htjeli da se pozdrave sa mnom, sa nama. Nekako mi to nije slutilo na dobro, pa sam odmah potjerao loše misli iz glave, a navalile k'o lude. Više bih volio da idemo zajedno i da se ne pozdravljamo.
“Hajde pruži korak, šta se vučeš, k'o prebijen”, Viče Kobra, a Miško dodaje: “Pa vidiš da mu se ne ide. Smiju se.
A, meni se stvarno nije išlo, meni se nikada nije išlo, jer sam svaki novi dan molio Boga da stane rat… Taj stisak ruke, ti zagrljaji ratnih drugova, to su zagrljaji planina, zagrljaji koji još uvijek traju… Udara mi, ma grmi mi srce, dok se grlimo. Nekako je to drugačije sa junacima, a ja imam dva ispred sebe.
”Vi došli da me pozdravite, a meni se sada nikako ne ide”, jedva prevalih preko usta.
”Ja sam ti rekao da ideš sa nama, ne može se nama ništa desiti”, Govori Kobra, a ja ga odmjeravam od glave do pete, gledam u ratnika.
”Brate, pa ti si sav izbušen, izranjavan, jel’ ono tri put”, branim pitanjem svoju neodlučnost, a njegovu uvjerenost.
”Ma ne brojim ja to Vučko, neka glavu ne diraju, sve se ostalo može zakrpiti”, odgovara Kobra…
Ne bih ni ja brojao, ali ja nisam Stanko Božić – Kobra. Niko nije Stanko Božić – Kobra.
Zagrli me Stanko.
Dogovorili smo se da odemo do Modriče, a ja bih sa njima dvojicom išao na kraj svijeta. Sjeli smo u kafe bar ”Rim”, naručili piće i pustili mašti na volju. Malo smo se, po običaju, pričama vratili u Jugoslaviju, našim životima prije rata, a onda u realnost. Na momente sam zaboravljao da je rat, a onda me Kobra razbudi… Spominjemo akciju ”Sadejstvo 93”, a Miško nas prekida sa konstatacijom i kaže: “Slušam vas obojicu, kako se hvališete, a uzeli smo dalekovod sa četiri žice, kao da smo uzeli četiri grada”.
Smijemo se Mišku i njegovom komentaru. Njima dvojici je to bila samo još jedna akcija, a meni je svaka akcija bila kraj života. Želio sam samo da rat stane… A, njih dvojica? Ja sam ih gledao drugim očima, čitavu njihovu jedinicu. Spominju našu akciju na Svilaju, pa se prebaciše na Barakovac kod Doboja. Bilo je teško, a dobri smo bili. Pričaju o mojoj hrabrosti i kako vjeruju u mene, a ustvari me sokole, jer sam im rekao da mi se ne ide. Znaju oni da se ja bojim, ali kažu da ja imam nešto u sebi što njima ulijeva povjerenje.
Oni su za stolom u kafiću ”Rim” u Modriči, i u akcijama gdje smo učestvovali zajedno, bili isti. Oni su to radili i živjeli na drugačiji način. Oni su bili rođeni ratnici, a ja sam zalutao među njih. Nikada nisam vidio nikakav strah u njihovim očima, pa sam se pitao kako svoje strahove da sakrijem, bar dok ne puca. Opet spominju povjerenje i to nešto moje posebno. A, ja sam se samo posebno bojao. Popili smo nekoliko pića, a onda su njih dvojica, kao po komandi, ustali i rekoše da se moraju vratiti u jedinicu. Vratili smo se pješke do Jakeša, ostao sam sa njima na punktu, dok im nije naišao prevoz, pa sam se vratio u “našu kuću” da čekam naše izviđače i policajce, da im se pridružim na jednom od onih putovanja: “Upoznaj otadžbinu, da bi je više volio”…
Dok sam ležao i čekao pokret, nisu mi iz glave izlazili Miško i Kobra. Možda su došli da se pozdrave sa mnom, jer se više nikada nećemo vidjeti, a rat je, često se dešava da neko nekoga neće više nikada vidjeti. Otišao sam u mislima daleko sa sobom, a naših nema, pa nema…
Septembar je, već ga je trećina precrtana na kalendaru. Mi smo već treći mjesec na Vlašiću, radimo izviđanja, valjda se spremamo za nešto i čekamo da se bilo ko pojavi sa bilo kakvim informacijama od kuće, iz brigade, sa ratišta, ma bilo šta…? Da nam je bar nekakav radio u zemunici, da tandrlja.
Čuli smo jutros da su naši iz 1. Oklopne brigade otišli na Bihaćko ratište. Sa njima su korpusni policajci i izviđači. E, kada oni idu zajedno, onda je nešto veliko u pitanju. Sprema se akcija, a ja nisam imao priliku da ispratim Miška i Kobru, kao što su oni ispratili mene. Da ih “osokolim” , ma da ih samo zagrlim, kako se braća grle, ratni drugovi…
Čekamo vijesti sa Bihaća, to nam je nekako važnije od linije na kojoj smo bili, a i borci ABiH sa druge strane nisu preduzimali ništa, kao da su i oni čekali iste vijesti? Dok smo čekali, čini mi se da su septembarski oblaci bili nekako crnji i gušći. Nije sunce moglo da proviri, a da se u podne razdani, ma nije bilo šanse. Nije ovo dobro, neće ovo izaći dobro. I ne gledam više u nebo jer vidim ono što ne želim. Crno je da crnje ne može biti. Tek po neki sunčev zrak na trenutak probije, kao da javlja da se bori… Bori se sunce, naši se bore.
Došli su naši od kuće, a mi smo bili u izviđanju u nekakvoj planinskoj šumetini, onoj prokletoj vlašićkoj. Znali smo da je danas smjena, pa smo u izviđanju bili možda sat/dva vremena, za razliku od pravih izviđanja koja su trajala satima. Letimo da se vidimo sa našima, da se ogrebemo za pitu, rakiju, kolače, a ustvari letimo da čujemo šta se dešava sa našima kod kuće i na linijama. Pričaju da su loše vijesti, da ima poginulih i ranjenih, ali nisu čuli ko je od naših nastradao. Ko god da je, žao mi je.
Nekako sam znao da neće biti dobro. Vidio sam onaj dan u Kobrinim očima sama nebesa, a zagrljaj bratski bio je pozdrav za zbogom, za vidimo se nekada na nekom boljem mjestu. Molio sam Boga da me razbudi. Krećemo kući na odmor, a meni su u glavi, pored moje rođene braće, mojih drugara i njih dvojica, Kobra i Miško. Nisam se pozdravio sa njima, pa mi je nekakav osjećaj krivice preplavio tijelo. Jedva čekam da ih vidim da čujem još jednu “običnu i malu” vojničku priču.
Stižemo u grad, noć je, na ulicama ima naroda, ima struje, rade semafori, a mi smo do par sati razvlačili ulje u teglicama, koje su nam služile kao svjetiljke. Malo ulja, probijeni čep od pive, a kroz čep provučen dobro natopljeni kanap ili pertla… Svijeća nemamo, odavno su pogorile, po grobljima najviše… A sutra jutrom, žurim u grad, vedro nebo, a grad crnji da ne može crnji biti. Sreo sam nekoliko drugara iz Korpusne policije i svi su bili tužni, jer je poginulo mnogo njihovih momaka, 14 u danu, korpusnih izviđača isto mnogo, devet u danu, mnogo braće iz drugih jedinica. Rekoše da ima iz 1. Oklopne brigade poginulih, a za jednog se posebno priča da se izdigao iznad svih svojom junačkom pogibijom… Ma da, to je to. Nekako sam već znao…
Jedva čekam da vidim Kobru i Miška da dobijem informaciju iz prve ruke.
Tražim nekakve brojeve, idem na govornicu da prozovem. Nisam nikoga dobio, niko nije kući, a znam da su živi jer njima ništa ne može biti. Oni su junaci. Niko ništa ne zna, a svi znaju da nije dobro. Vratio sam se kući i čekao da se jave, a već sam nekako znao da će osvanuti tužno jutro. Sutradan je grad bio obljepljen smrtovnicama. Izginuli su dječaci na Suvoj Međi. Rat je, pa se gine. Nama je stalno bio rat, ali nije svima…
Sreo sam jednog tenkistu iz 1. Oklopne brigade i on mi je rekao da je poginuo Kobra… Poginuo, ali onako kako njemu priliči, herojski. Rekao sam da znam. Znao sam da će se krvlju upisati naš nebeski junak. Poginuo je onaj dan kada se pozdravljao sa mnom. Znao je da će poginuti, pa mi je ostavio dio sebe u zagrljaju bratskom, za pamćenje.
Kroz glavu mi prolazi, tutnji ustvari, onaj dan za bratsko “pozdravljanje”, sokoljenje mene i oni zagrljaji za vojničku sreću, a za rastanak su bili. Vrti mi se kroz glavu Jakeš, Modriča, kaffe bar ”Rim”, vrti mi se ono njegovo: “Rekao sam ti, trebao si ići sa nama” A, sa njim biti u smrtnom času, veliko je bilo…
Nekako sam uspio doći do Miška, a kada sam ga vidio, još mu je u očima bio Kobra. Miško bez Kobre nije bio Miško, nije ni Ranko Bukvić. Bila su njih trojica, tri prsta jedne ruke.
Miško je uzdahnuo i pogledao preko mene, negdje tamo, čini mi se da je tražio Kobru. Počeo je priču, ali slovo po slovo:
”Bili smo u bazi, u Dubici ispod Odžaka. Oklop je mirovao u rezervi. Nije trebao ni ići sa nama u akciju. On (Kobra) i Ranko, dobili su dozvole da sutra idu kući, pa su planirali prespavati, jer nisu imali prevoz do Odžaka, do Jakeša, do kuće. Negdje oko ponoći, došao je neko iz komande brigade, dignuta je uzbuna i naređen je pokret. Mislili smo da idemo negdje krpiti koridor, da su Brčko, Gradačac ili Doboj u pitanju? Nije bilo ništa od toga, vozili smo tehniku i oklop u Modriču gdje nas je čekao voz sa onim dugačkim vagonima, platoima za prevoz. Nismo nikada pitali gdje idemo, pa nismo ni sada, jer smo uvijek išli tamo gdje gori, a onda smo saznali da idemo na Bihać. Kobra se cijelo vrijeme šegačio i govorio: “To je to. Dobio sam dozvolu da idem kući. Ići ću, ali u sanduku”. Nije mi bilo pravo, ali smo se smijali i dobacivali njemu i Ranku, da ćemo i mi ići kući u sanduku, ali bez dozvole. Stigli smo u Blatnu kod Novoga. Spustili se sa voza sa oklopom, vozili smo se pored Une, a onda smo prešli u Dvor na Uni i krenuli prema položaju. 11. septembra ujutro radimo operativno izviđanje. Tenk, kojim je komandovao potporučnik Zoran Đurić, koji je tek stigao sa akademije, naletio je na minu, odvalilo je gusjenicu, a mi smo u među – prostoru. Odmah je i teško ranjen. Brzo smo se rasporedili i planirali kako da izvučemo tenk. Nije tu bilo nekog velikog puškaranja, dok nismo pokušali da izvučemo tenk. Drago Kuzmanović se odmah dobrovoljno javio i rekao je: Moji momci i ja ćemo otići da popravimo tenk, ali uz vašu podršku. Ako ginemo, ginemo zajedno. Vuk je rekao da tenk moramo izvući i da Dragu i njegove, ne smijemo po cijenu života ostaviti.
Pa šta smo drugo mogli, nego da idemo sa Dragom i njegovima. Svaka im čast na odlučnosti i hrabrosti. Drago je nosio alat i srce, a mi puške i srce. Izvukli smo tenk, baš smo se radovali… Nije nam baš bilo jasno zašto nije bio jači otpor, ali u ratu je sve normalno i moguće. Sve je tada slutilo na izdaju, ali nismo smjeli ni pomisliti da smo prodani. Dobro je to sve bilo na početku”, otvori se moj Miško i nekako vedrije priča. Jer dok priča, Kobra je živ. Čini mi se da razvlači priču kako bi Kobra što duže bio živ u priči i sjećanjima…
”Osvanuo je taj 12. septembar i ništa nije slutilo da će se sve okrenuti protiv nas. Do tada se nikada nismo razdvajali, a on je uporno išao na drugu stranu, baš kao da je htio da nas zaštiti, tjerajući nas od sebe, kao da je znao”, uzdahnu Miško opet i nastavi, ali ovaj put mu se oči napuniše suzama i reče mi dok ih je brisao: “Ne mogu vjerovati da pričam o njegovoj pogibiji, a nije samo on poginuo… I Brane Vidović, poginuo je isto herojski kao Kobra, na transporteru. Njih dvojica vozili su i pucali, jer im je posada bila desetkovana. Pucali su i pokrivali izvlačenje našoj braći. Poginuli su od iste granate. Ranjeni su, isto teško, Rajko Maksimović i Zoran Đurić. Poginuli su korpusni policajci, njih 14. Korpusni izviđači, njih devet. Borci iz drugih jedinica. Bio je to proklet dan za VRS.
Gorilo je nebo i zemlja se tresla. Svi smo čuvali jedni druge. Mi korpusne policajce i izviđače, a oni nas. Dok je Miško pričao, ja sam na trenutak odlutao… Vidio sam kao kroz maglu Kobru i sve njih kako na Barakovcu iznad Doboja, preskaču rovove i trče prema dijelu gdje su bili moji vojni policajci, izviđači, pješadija iz našeg 1. bataljona i pružaju im podršku pucajući iz svega što su imali, kako bi mene pokrili dok sam nosio na sebi, našeg teško ranjenog izviđača prema našoj liniji… Zapalili su sve cijevi. Nije Kobra nikada ostavljao svoju braću. Nisam mu se nikada zahvalio jer mi nije dozvolio…
Prekinuo me Miškov uzdah. Znao sam da je Kobra hrabar, ali nisam nikada želio da vidim dokle je bio spreman da ide. A on se vinuo u sama nebesa svojim junaštvom. Tri puta ranjen. U sama nebesa se uzletio svojim mrtvim tijelom, čuvajući naše žive glave… Miško je zašutio i pustio suze da padaju kako bi sjećanja na našeg brata ostala čista.
Pozdravio sam se sa Miškom, jer nije više bilo riječi, pričali smo suzama i ćutanjem.
Zvoni mi još u ušima ono Miškovo: “Kobra je svojom glavom taj dan platio mnoge naše glave”.
Sutradan sam čuo da ga spominju svi. O našem Kobri priča cijeli 1. Krajiški korpus, vojska cijela priča. Nakon par dana, otišao sam da posjetim neke od ranjenih boraca.
Mladen Čolić iz 1. bataljona Vojne policije, teško ranjen, imao je želju da mi kaže nešto. Jedva je pričao, držao je ruke na prsima i hvatao dah, zadržavajući one ljute muške suze… Ne plače Čola što ga boli rana, već što je čuo da je onaj sa transportera, onaj što mu je pokrivao izvlačenje, što mu je darovao život, ostao na krvavom polju.
”Ja sam taj dan živio između njegovih rafala. Gledao sam kako ginu moji junaci iz 1. bataljona, kako se junački bore naši Korpusni izviđači. Izvlačio sam se prema našim minobacačima, a njihov (Hamza ili Gazija) mitraljezac sa PKT-om, prikovao me je uz zemlju, pa sam gutao prašinu, dok sam pokušavao disati. A, onda je zagrmilo sa druge strane, meni iznad glave. To su moji iz 1. Oklopne brigade. Vrisnuo sam od sreće, jer nisam sam. Nisam ostavljen. Grme naši ‘pamovi’. Vidio sam da ovi što su me gonili, padaju kao snoplje. Pokušao sam da se izvlačim i sa svakim Kobrinim rafalom sa transportera, ja sam bio bliže spasu. Iako sam bio teško ranjen, ležao sam na leđima, vikao sam: To brate rođeni i plakao sam od sreće. Čini mi se da nisam ni krvario, dok je on pucao. Pucao je Kobra i nije im dao da dođu do mene, a sebe im je dao na dlanu. Gađali su ga sa svih strana, a on je i dalje pucao. Vidio sam u ratu mnoga herojstva, ali junaka Stanka Božića – Kobru…”, grč na licu ranjenog brata, zaustavio je riječi, ali je rekao mnogo više…
On je ono nešto drugo, ono svetim što zovemo. On se uspeo u Carstvo nebesko kao vitez Lazarov…
”A, onda, kada sam uspio doći do naših položaja, ubacili su me u sanitet i cijelo vrijeme sam čuo rafale koji su meni sačuvali život. Evo i sada u bolnici čujem, kako Kobra puca i viče: ‘Ovamo braćo, ovamo’. Eh, da mi je bilo da poginem taj dan sa njim, ne bih žalio, jer sam svojim očima gledao nebeskog junaka… Dok budem mogao, moliću se za njegovu dušu”, veli Miško.
A, ti Stanko Božiću Kobra, dječače naš iz Grabovice male, pozdravi sve junake što se pokloniše Gospodu Bogu i pristupiše u prvi ešalon Carske Nebeske Vojske…
Pozdravi nam: Boru Stojčića, Dalibora Daču Stojića, Spasoju Gustovarca, Branu Vidovića.
Pozdravi nam: Brkić Gorana Sanu, Kukić Milenka, Dragog Kevića, Knežević Milanka, Ivanić Gorana, Kreću Nikolu, Predić Milana, Vujanić Zlatka, Šatara Srđana, Maletić Momčila, Peulja Sinišu, Crnomarković Nikolu, Zorić Duška, Drljača Milanka, Preradović Velibora.
Pozdravi nam: Aleksić Nenada Švračeta, Milošević Marinka, Vlajinić Predraga Kineza, Bosiočić Radu, Štrkić Gorana, Nježić Zdenka, Mitrović Marinka, Boškan Draška, Đukić Nevenka, Željka Bjeloševića…
Pozdravi nam svu braću u Carskoj Nebeskoj Vojsci…
Za vječno sjećanje i zahvalnost našoj braći koji su se krvlju upisali u Srpsku istoriju… Spavajte mirnim snom, junaci moji nebeski…
Djeco, pamtite ove heroje, pričajte i pišite o njima. Budite ponosni na njih jer su oni dali sve svoje, za vaše živote i radosti, za vašu budućnost. Poklonite se dječacima čije su igre i snove prekinuli rafali, zastanite malo kada prolazite pored njihovih grobova, zapalite svijeću i Bogu se pomolite. Dok budemo pamtili njih, sebe nećemo zaboraviti.
Branislav Vučić
