RADE BERAK: Riječ Milisava Rakočevića Mite bila je zakon u Grabovici

0

MELBURN, 2. januara  – U svim dosadašnjim “Grabovačkim pričama” pisao sam na osnovu nekih “mojih” sećanja. Koliko je to bilo korisno i celishodno, najbolje svedoče reakcije čitalaca. 


Ovoga puta, želja mi je da kažem neku reč i o nastavnicima moje tadašnje generacije, to jest, početkom 70-tih prošlog veka. Oni su jako zaslužni za naše vaspitanje i dalji razvojni put u životu. Većina su bili iz drugih republika, ali to nije bila prepreka da od nas pokušaju stvoriti dobre ljude.
Tadašnja osnovna škola u Grabovici je nosila naziv “Rudi Čajavec” i bila je neka vrsta dodatka istoimenoj matici školi u Šipragama. Tako su nastavnici svakodnevno putovali kombijem, a poneki i ličnim kolima, na relaciji Šiprage – Grabovica – Šiprage.

Verovatno se neću setiti svih iz tog vremena, pa molim one koji budu ovo čitali da u komentaru dodaju. Dakle u pitanju je period 1969-1973.
Još za života, legenda tadašnjeg nastavničkog kadra bio je Milisav Rakočević Mito. Njegova reč je bila zakon. On mi je predavao u petom razredu. Znao je da bude i previše strog, ali u suštini jako pravičan. Nije ni čudo jer je kao i većina njegovih kolega bio komunističkog kova. On je bio odgovoran, osim vaspitanja, da vodi računa i o kulturnim događajima ali i o ekonomiji škole. Mito je voleo da popije u čemu mu je društvo neretko pravila i moja pokojna baba Draginja Stupar Mićinica. Baba je u “veselom raspoloženju” znala da kaže “jebeš državu bez kralja”, a Mito iako partijski funkcioner, stalno joj je tolerisao rečima: “Ćuti, Mićinica, ako te čuju Dragan Kalamanda ili Milan Obradović, ode ti u ćuzu”. Jedno drugo su zaista poštovali.

Mito je rekoh mnogo vodio računa o kulturnom uzdizanju učenika ali i samih stanovnika Grabovice čiji je stanovnik ponosno bio. Pred kraj školske godine u sedmom razredu, sećam se, igrali smo pozorišnu predstavu. Ja sam imao glavnu ulogu “Prosinca”, verovatno, a sudeći po imenu da je u pitanju bio komad nekog hrvatskog pisca. I na sam dan predstave, jave Miti da Jelenko Narić neće moći da učestvuje jer je slomio ruku. I, šta će, Mito ni pet ni šest kaže: “Berak, ti ćeš igrati i njegovu ulogu”! Ja se uprpio i gledam ga ustreptalo, a on razvuče širok osmeh lupi mi blagu čvrgu i reče: “Pa čitaćeš, čoče, šta si se ukakio”? Predstava je za divno čudo ispala fantastična.

Sećam se 1969. u oktobru kada je bio zemljotres u Banja Luci, bili smo na času biologije koju je predavala Igbala Kovačević jedna naglašeno lepa žena, plavuša u koju smo mi klinci bili baš zaljubljeni. Njen muž Brane Kovačević je tada bio upravnik u prodavnici obuće “Borovo” u Kotor Varošu. Zgrada je počela jako da se trese a mi panično da skačemo preko klupa ka izlazu. Igbala je dograbila mog, danas pokojng brata Miloša, pod mišku i sa njim istračala napolje. Mi klinci nismo tada imali predstavu šta znači zemljotres dok nam kasnije nije objašnjeno.
Milorad Stanković retko viđen džentlmen bio nam je razredni starešina dve godine kada se odselio za Banja Luku. Predavao je geografiju i istoriju i uvek elegantno obučen i počešljan. Neodoljivo je asocirao na čuvenog francuskog glumca Žan Pol Belmonda.

Par godina kasnije dok sam bio u školi u Sarajevu, sretnem dragog nastavnika Milorada. Popijemo pivo onako s nogu i on mi ispriča kako će mu zauvek ostati slika sa roditeljskih sastanaka kada “Mićinica, prebaci nogu preko noge i poput Indijanca, izbacuje kolutove dima iz muštikle”. Znala je da smo i Miloš i ja odlični učenici u čemu je ona imala jednu od najvećih zasluga, pa svoje zadovoljstvo nije krila. To se razrednom Stankoviću urezalo u sećanje zauvek.

Ismet Kovačević ili tako nekako predavao nam je likovno vaspitanje. Vrlo staložen tip ali je bio jedne prilike skeptičan – nije verovao da sam ja nacrtao konja pa me je izveo na tablu i “naredio” da ga pred razredom nacrtam. Naravno, meni to nije predstavljalo problem pa sam na kraju dobio i aplauz. Imao sam talenta za slikanje i nastavnik je to znao da ceni. Mnoge moje radove je slao na konkurse raznim dečijim novinama pa sam dobijao i nagrade. Jednom je u Malim novinama bila objavljena i moja slika pa sam počeo dobijati stotine i stotine pisama, razglednica, dopisnica iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije. Uglavnom od devojčica. Neka su bila baš u kategoriji ljubavna!? Sa nekima sam se dopisivao godinama a dve od njih i lično kasnije upoznao – Ružicu iz Vinkovaca i Tamaru iz Kladova. Jednu Tankosavu koja je otvoreno izvaljivala ljubav, nažalost, nisam imao prilike sresti.

Milan Obradović nam je predavao srpski, odnosno kako se tada zvao srpsko-hrvatski jezik. Bio je okoreli komunista ali, ruku na srce, i odličan pedagog. Znao je da nas na svom času izvede na igralište pa da igra fudbal sa nama. Za Milana je vezana i jedna anegdota koja nimalo u to vreme nije bila naivna i mogla je skupo da košta mnoge od nas. O čemu se radi?
Ne sećam se tačno da li smo bili šesti ili sedmi razred. Moj i Milošev ujak Boris Stupar je tada radio u Nemačkoj. Imao je kod kuće u babinom stanu na spratu stare zgrade iznad nekadašnje kafane “Lipa”, neki zeleni drveni sanduk. Miloš i ja iz radoznalosti, otvorimo isti i nađemo značku koja nam je zapala za oko. Bila je to četnička kokarda o čemu mi naravno pojma nismo imali. Okači nju Miloš na bluzu i odemo u školu. Bila je jesen i mi smo stizali ranije da bi razbacili fudbalicu pred početak nastave.

Vidi Jelenko Narić kokardu kod Miloša i predloži mu da mu je da u zamenu za dve kese oraha. Trampa bude dogovorena, ali ne lezi vraže – da li kod Jelenka ili kod nekog Dubočanina, opazi Milan Obradović kokardu i, eto belaja! Ko ti je dao to? Odakle ti? Znaš li ti šta je to? I – klupko se odmota do nas dvojice. Dođe Obradović sa dva pandura iz Šipraga, jedan se zvao Brane a drugi, nisam siguran, možda Asim i, krene “tortura”. Verbalna naravno. Na pitanje, odakle nam to, kao da nas je sam Bog pogledao. Ja zgazim Miloša ispod stola što je bio znak da ćuti a ja ću da pričam. Nešto mi sinulo u glavi kao “mora da je neki belaj čim je milicija došla”. Kažem ja, mrtav hladan: “Našli smo pored Vrbanje kad smo brali lešnike!”. Onda Milan koji nije verovao u moje reči naredi da ih odvedemo na mesto gde smo našli. Srećom tu na mestu gde su bili lešnici, ribari su često znali da lože vatru i odvedemo ih mi tu odmah ispod njive mog pokojnog strica Branka Beraka.
Zateknemo tamo ostatke ugaraka od vatre, opuške od cigareta, pokidani flaks i to je verovatno bio spas. Panduri su pomislili da je to nekom od ribara ispalo i da smo mi klinci slučajno našli. Međutim, Milan se nije smirio, a pošto je bio partijski sekretar, naredi on da se pretrese babin stan. Tek kada su utvrdili da nema ništa ostavili su nas na miru.
Mogu da zamislim šta bi se desilo da smo kojim slučajem rekli istinu. Ujak bi završio u ćuzi jer je Udba tada bila nemilosrdna prema emigraciji.
Zanimljivo je da je većina nastavnika volela popiti. Valjda su time lečili nostalgiju za svojim zavičajima odakle su bili po naredbi poslati u Grabovicu koja je za njih, sa makadamskim putem punim izlokanih rupa i tek pristiglom električnom energijom, bila obična vukojebina.

Milutin Jović Mašo, predavao nam je ruski jezik. Odličan pedagog koji je voleo Miloša kome se javljao i iz vojske. Tu godinu dana ga je zamenjivao Milun, ne sećam se prezimena (jedno vreme njegova supruga Desa nam je predavala domaćinstvo), koji je imao pik na Miloša – pošto nam je ujak Boris iz Nemačke doneo satove, a burazer non-stop gledao na njega, Milun je znao da prekine predavanje i da kaže: “Miloše, koliko je sati?” Miloš je u većini slučajeva samo znao da pocrveni i da ostane bez teksta.
Biologiju i hemiju nam je predavao Slobodan Rabat, školovan i načitan nastavnik. Nije puno pričao, ali i ono što bi rekao i te kao nam se urezivalo u sećanje. Znao je, doduše retko, svakoga ko pravi problem na času, da povuče za uši. Rabat je potajno bio zaljubljen u Mirjanu Mirković, učiteljicu koja je predavala u Maljevi, a po potrebi i Grabovici. Mira je bila tada san svakog muškarca u Grabovici i šire. Bila je visoka, lepa, elegantna, manekenski građena. Naravno, Slobin san se nije ostvario pošto se Mira udala za oficira JNA i dugo živela na ostrvu Lastovo kod Splita.


Sećam se jedne prilike, dođe nam inspekcija iz Sarajeva. Nenadano, bez najave, upadne na čas biologije i hemije. Podele nam tekstove, a Rabat nervozno šeta po učionici, znoji se, crveni, odmahuje glavom u neverici… Ali, posle dve nedelje stignu rezultati – Nada Narić i ja odgovorili tačno na sva pitanja. Slobo radostan ne zna šta će sa sobom. Sretne me posle dva dana u prodavnici u kaže: “Odaberi najveću čokoladu koju imaju”! Bio je jako, jako dobar čovek i vaspitač.

Poslednji razredni starešina nam je bio Dušan Lojević, večiti neženja. Strog do zla boga ali, opet moram reći i pravičan. Poslednjih šest meseci, nakon što sam se upisao u Vojnu školu u Sarajevu, malo je “otkravio” prema meni i počeo da me zove “majore”. U dubini duše, osećao sam to, bio je ponosan što sam eto prvi Grabovčanin koji je uspeo biti primljen u Vojnu školu. Na kraju godine kada se bližio rastanak moje generacije zauvek, skupimo mi u razredu novac, te odemo Miloš i ja do Varoša u robnu kuću i kupimo košulju i kravatu za Dušana. Međutim, Lojević poklon hladnokrvno odbije i, kako narod kaže, nije kome je rečeno već kome je suđeno – isto predamo Miti koji je, kad sve sabere, najviše i zaslužio.

Za kraj ostavljam dvoje nastavnika meni najdražih kojih se i danas, sa vremenske distance, rado setim. Prvi je Slobodan Janković, nastavnik srpskog u osmom razredu. Tek pristigao iz Crne Gore. Kad smo već kod toga skoro 95 posto nastavnika moje generacije su bili Crnogorci. Slobo je bio zadužen i za sportsku sekciju pa nas je vodio kao selektor na razne fudbalske i rukometne turnire. Ja sam bio u obe selekcije. Osim mene još su samo Novo Babić i Jelenko Narić bili selektovani iz grabovačke škole. Ostali su bili iz Šipraga ili Kruševa Brda. Naravno, govorim o mojoj generaciji, jer je pre mene bilo mnogo boljih sportista, kakav je na primer bio Milovan Đekenović možda i najbolji fudbaler kojeg je Grabovica ikada imala. Mada, tu odmah do njega spadaju i Novo Babić, Dragoslav Đekanović Tica i Milan Petrović sin od šumara Ilije koji je bio dve godine iza nas. Jednom smo u Maslovarama osvojili pehar, a Novo je bio i najbolji igrač i strelac turnira. U rukometu smo na turniru u Vrbanjcima izgubili u finalu od Maslovara.
Slobo Janković, koji je kasnije otišao u policajce, znao je da ode sa mnom i Milošem u Berake gde su tada živela moji pokojni roditelji Nedo i Marija. Isto je obožavao babu Mićinicu i znao je da je počasti pivom kod zadruge.

Kao šlag na tortu izdavajam nastavnicu domaćinstva Dragojlu Pavlović. Ona je stanovala u istoj zgradi gde i mi sa babom, odmah preko puta naših vrata. Bila je anđeoski lepa žena čiji je holivudski osmeh na kolena bacao i najtvrdokornije muškarce. Bila je duša od čoveka, vrhunski vaspitač i imala je sina Sanjina koga smo Miloš i ja tretirali kao brata. Dragojla je znala kad je sa nama da je u sigurnim rukama.
Međutim, ova divna žena bila je jako nesrećna. Muž Bojan, besposličar, bio je notorna pijanica i znao je često da je istuče bez ikakvog razloga. Nije on bio loš čovek, ali kad bi se napio, a nažalost je to često činio, pretvarao se u demona. Čuo sam kasnije da ga je Dragojla ostavila i bilo mi je baš drago što se rešila zla.
Ona je imala u mene toliko poverenja da je znala da me ostavi za katedrom na času da pazim na red u učionici dok je ona bila odsutna.

To je to, po sećanju sa distance od 40 i kusur godina. Moguće je da sam nekoga zaboravio spomenuti pa molim one koji ovo budu čitali da dodaju, ali isto tako da ubace i svoja lična zapažanja i sećanja. Naročito ako neko zna gde su danas svi ti tadašnji naši nastavnici? Da li su svi u životu?
Hvala na pažnji i do čitanja!

Rade Berak, dopisnik ”Glasa Kotor Varoša” iz Melburna

PODELI