MELBURN, 13. jula – Jedan moj dobar drug, a istaknuti Grabovčanin koga neću imenovati, prosto me naterao da „napišem još ponešto o Grabovici moga doba, ali da ne izbegavam sebe“. Našao sam slobodnog vremena i evo, posle dužeg perioda još jedne moje „Grabovačke priče“. Ništa posebne, ali barem neke vrste pokušaja da „razmrdam“ i ostale Grabovčane da se late pera, u današnje moderno doba – kompjutera.
Moja pokojna baba Draginja Stupar, alias Mićinica, bila je svojevrsni filozof, kojoj ni Miloš Obrenović ne bi bio ravan. Jedino u čemu se mogu porediti je to što su oboje bili nepismeni, a umni. Elem, Mićinica je sa još nekoliko Grabovčanki toga vremena, gledano sa današnje tačke, mogla biti preteča megalomanske kompanije „Google“.
Da je u to vreme postojao Bili Gejts (Billy Gates) gazda Majkrosofta (Microsoft), sve bi redom dobile zaposlenja. One su jednostavno sve znale u svakom momentu šta se dešava u najlepšem selu na svetu – Grabovici! Ko, gde, kako, zašto i kada – pitanja su na koja svaki novinar početnik mora da odgovori kad piše, izveštava, intervjuiše itd. To je neki fundament tog zanata. Međutim, Grabovčanke toga vremena su i to imale usavršeno do najmanjih sitnica. Nije bilo mobilnih telefona, kompjutera, retko je ko imao i TV, ali se u svakom datom momentu za svakog Grabovčanina ponaosob znalo sve do detalja.
Baba filozof, kako sam Mićinicu mnogo kasnije „krstio“ jednom prilikom mi je doslovno rekla: „Upamti sinko, najlepše ljubavi su one neostvarene“. To mi se i dan-danas vrzma po glavi i nikako nisam uspeo da dešifrujem, pa mi se ponekad čini da je komplikovanije od Hitlerove „Enigme“ koja je mnogo kasnije posle rata, ako je uopšte, dešifrovana od saveznika. Da li je time baš mene ciljala ili je to bilo nešto iz njenog sveopšteg filozofskog arsenala, upućeno generalno, nije sada ni važno.
Grabovčanke, hm Grabovčanke… ta večita dilema, gordijev čvor, koji ni najpametniji ne bi uspeli da razmrse. Međutim, ono što im niko ne može oduzeti, to je neverovatna lepota i osećaj za humor, koji su im oduvek bili zaštitni znak. Neki gen koji je valjda samo njima ugrađen i ne može se klonirati.
Bilo da su vašari (zborovi, u žargonu Grabovice), slave, svadbe, krštenja ili perušanje ku(ku)ruza, obična prela… bili u pitanju, uvek je to bio sajam lepote. Devojke, ali i snajke, strogo su vodile računa da što lepše izgledaju kako, ne daj Bože, ne bi pale na strogom ispitu „probirljivih“ momaka. Mnogi od njih su već tada za hleb zarađivali „u Nemačkoj“ (to je bio opšti pojam za sve koju su radili u inostranstvu u bilo kojoj zapadnoj državi) i automatski su važili za nedodirljive macane. Glavne face su bar tih godina, sa kraja 60-tih i u prvoj polovini 70-tih, bili Boris Stupar i Kosta Miljanović. Njih dvojica, sa zulufima na kojima bi im pozavideo i čuveni bubnjar „Bitlsa“ (Beatless), Ringo Star, sa šargijama, ukrašenim samo njima znanim šarama, bili nezaobilazni muzički spektakl u Grabovici. Njihovi „hitovi“, poput: „Popela se curica na drvo, drvo krivo, a ja podvirivo…“, „U mog strica benava junica, kad joj šune u kuruze mune…“ i mnogi drugi i dan-danas, verujem, odzvanjaju Bjeljevinama, Jasikom, gornjim Mirkovićima, a verovatno se čulo i na Borcima. Grabovačku rijeku da i ne spominjemo.
Iskreno, klincima moga doba, oni su bili uzor. Njihovim pevačkim egzibicijama će se postepeno priključiti i moj pokojni brat od strica Neno Berak, pa takođe pokojni Rade Struja i još neki. E, pošto su oni imali kinte mogli su sebi da priušte svašta, pa čak i nama klincima da kupe razne bombone koje je Jovan Krčić umotavao u novinsku hartiju, takozvani fišek. Ali i to je imalo cenu, zato što smo morali odrađivati kurirski deo posla, to jest, odneti poruku tome i tome, najčešće ovoj ili onoj devojci dok čuvaju krave ili kupe seno. Dodatno smo nagrađivani ako je poruka pravilno prenesena i shvaćena.
Verujem da je bilo manje-više isto i kod ostalih, tek soba moga ujaka Borisa koja je bila i soba moga pokojnog brata Miloša i mene, bila je ukrašena posterima raznih svetskih i domaćih lepotica. Tako smo se mi kao klinci divili Sofiji Loren, Merlin Monro, Đini Lolobriđidi… potom Daliborki Stojšić, Veri Ivković, Jasni Kočijašević… koje su nam se „osmehivale“ sa zida iznad ujakovog kreveta. Mi pojma nismo imali ko su one, osim što smo konstatovali da su lepe. Bilo je pokušaja od strane ujaka da „prošvercuje“ i pokoju gologuzu iz Plejboja ili Penthousa, ali je baba Mićinica tu stupala na scenu i cenzurisala pa je znala da skreše Borisu: „Ako je tebi vrana popila mozak, nemoj decu da mi truješ“. Ta „deca“ smo bili Miloš i ja.
Ujak je u pokušaju „indoktrinacije“, u narodu poznato i kao „ispiranje mozga“, skoro preko celog zida zalepio poster FK Crvena zvezde i posebno Džajića u prirodnoj veličini (koji je Tempo štampao u tri broja i tri dela). Miloš se „upecao“, a ja sam, u dogovoru sa najboljim drugom Mićom Petrovićem, sinom šumara Ilije, čvrsto odlučio da navijam za Partizan. Boris nije imao kud pa je ispao fer kada nam je u Banjaluci kupio dresove za timove za koje navijamo. Godinama smo se zbog večitih rivala mi dečaci u Grabovici „klali“, ali je to sve padalo u vodu kada se utakmica završi, zavesa se spusti, a mi na Luke pa ganjaj loptu po ceo dan.
A, Grabovčanke? Po nekom mom kriterijumu, verujem da sam u pravu, najlepša žena svih vremena u Grabovici je bila Dragica Mirković, supruga od Čede i majka mog dobrog druga Zorana. Vanserijska lepotica. Mogla je da se takmiči na svim izborima lepote, ali nije i bolje što nije. Njen angđeoski osmeh je razoružavao svakoga, bilo da ste žensko ili muško. A vredna do iznemoglosti. Sve one ujakove „viseće na zidu“ lepotice, nisu joj bile ni do kolena. Nemoj da me pogrešno shvatite, ne pišem ja ovde „odu radosti“ za Dragicu, već iznosim neki moj subjektivan stav koji, ubeđen sam, deli bar 90 odsto Grabovčana, koji su je poznavali ili poznaju.
Opet, sve je to stvar ukusa. Jer, bilo je tu mnogo, mnogo, prelepih Grabovčanki, a i dan-danas je i uvek će ostati mistično, kako i na koji način ih je priroda tako obdarila. Zbog svoje lepote, stasa i zdravlja bile su meta, ali ne laka, za muškarce raznih profila. Kako je vreme odmicalo, a Grabovica postajala urbanija, tako su se i lepe Grabovčanke emacipovale. To se u početku nije sviđalo našim „Google“ babama, jer je za njih bilo greh videti devojku u miniću, našminkamu, a još ako vozi auto… Znale su da se pljesnu po zadnjoj strani tela i da vulgarno komentarišu.
Baba Mićinica, sa svojom „ekipom“ bila je na neki način „provodadžija“. Ona je „znala“ ko kome paše, pa je tako i mene lično „ženila“ bar 20 puta. Gde god bi videla žensko čeljade mojih godina, baba je sklapala „aranžmane“ i, uz čašicu i, obavezno, pivo, govorila: „E, ova je za mog Radojicu“! Gotovo naređivački, bez prava na žalbu?!? Čak joj je i moj pokojni brat Miloš bio „saradnik“, pa me jednom prilikom pecnuo, dok sam bio u vojnoj školi u Sarajevu: „Burazeru, kako to da nisi trznuo na neku Grabovčanku? Nisi ni grbav, ni slep“. Uz to mi je valjda davao do znanja da je on imao tu i tamo pokoju afericu sa Grabovčankama.
Međutim, ja sam imao sasvim drugačiju filozofiju, odnosno pristup po tom pitanju. Vodio sam se razumom da, ako bih i stupio u vezu sa nekom Grabovčankom, to ne bi bilo svrsishodno jer, samim odlaskom u Sarajevo, pa posle u Beograd, Skoplje, pa po belom svetu, postao sam kao one sante leda koje se s vremena na vreme, odvoje od Antarktika. Podsvesno sam znao da ne želim nikome naneti bol i vodio sam računa da sačuvam dostojanstvo devojkama koje su one očigledno imale. Ne kažem da nisam često u Sarajevu razmišljao o nekim Grabovčankama, ali sam i kalkulisao u smislu: „Šta ako stupim u emotivni vezu sa nekom od njih, pa posle raskinem (što je i bio trened toga doba, pogotovo što sam tada imao nekih 17-18 godina), na kakav tretman u maloj sredini kakva je Grabovica, bi ona naišla“.
Ali, đavo nikad ne miruje, pa je čak i jedno prijateljsko časkanje na udaljenosti od dva metra, jedno kupljenje sena u povećem društvu, jedan ples na igranci u školi… bivalo dovoljno da krenu abrovi. Jednom prilikom dolazeći na letnji raspust u autobusu za Grabovicu, sretnem pokojnu strinu Ružicu koja me „upozori“: „Čuvaj se ovog ili onog, jer se po selu priča da si u vezi sa ovom ili onom“. Upozorenje sam shvatio ozbiljno, ali ni pet para nisam davao, jer sam znao da sam čist. Šta više „zabrinutim“ zaljubljenkovcima sam lično demantovao da imam išta sa „devojkama njihovog života“ i tako im skidao kamen sa srca, a oslobađao i sebe bespotrebne nepravde i eventualnog fizičkog obračuna kojeg se, opet, nikada nisam plašio.
Lagao bih ako bih tvrdio da nije bilo Grabovčanki koje su mi terale srce da zakuca jače i pri samoj pomisli na njih, ali sve to, pripisujem dobu, u nauci poznatom – adolescencija. Opet, drago mi je da nisam nikada osetio da je neka od tih lepotica bila zainteresovana za mene, osim seoskih rekla-kazala. Valjda je daljina činila svoje. Tako da, gledano sa vremenske distance, jako sam srećan što se sve tako odvijalo i mnogo sam ponosan na sve Grabovčanke!
Do čitanja, nekom drugom prilikom. Javljajte se svojim pričama, sugestijama, kritikama… Održavajmo uspomene na najlepše selo na svetu.
Rade BERAK, stalni dopisnik ”Glasa Kotor Varoša” iz Melburna
