Rade Berak: Znaš li da volim ruže?

MELBURN, 11. jula – U mladosti sam mnogo pisao, beležio zanimljive trenutke iz života, ali najgore od svega je što to nisam na neki način i fizički sačuvao. Danas se ponekih od tih mojih umotvorina setim pa kroz parafraziranje ukucam i podelim sa mojim FB prijateljima. Evo jedne pričice sa kojom sam učestovao na nekom konkursu magazina “Dvoje” i za divno čudo dobio treću nagradu. Kad mi je poštar pozvonio na vrata i doneo 250 dinara što je u to vreme bila jedna solidna plata, mojoj radosti nije bilo kraja. I, da ne zaboravim, od toga sam izdvojio deo i devojci iz priče koja sledi, kupio 50 crvenih ruža. Videćete zašto.

ZNAŠ LI DA VOLIM RUŽE?

Izašli su jedno veče. Šetali stazom pored mirne reke, čiji su talasi blago udarali u obalu, a svetlucava voda po mesečini kao da je prosula bezbroj bisera. Pričali su nevažne stvari, ono o čemu prijatelji mogu pričati. Ona o robnoj rasprodaji nazvanoj “letnja čarolija”, a on o Partizanu i Zvezdi.

Hodali su blizu jedno drugom a ipak udaljeni. Ona je teško izgovarala reči, crvenilo na licu joj je krila topla letnja noć, a on koji je znao u sebi da je od prvog dana kada ju je video u kafe baru na fakultetu, instantno postao zaljubljen, ali, eto, neki lažni ponos, ili muški šovinizam nije mu dozvoljavao da prizna.

“Ako je pristala da po prvi put, ovo divno veče provede sa mnom, posle toliko meseci poznanstva i zajedničkih druženja sa prijateljima, sigurno da očekuje da joj saopštim svoja osećanja! – mislio je on u sebi. “Ali, ja naprosto nemam hrabrosti da joj to kažem…”

Ona primeti njegovo zabrinuto i lice i naborano čelo koje je sjajna mesečina slikovito kao na kanvasu otkrivala.

“Nešto nije u redu” – upita.

“Ma ne, razmišljam” – nevešto slaga on i nju i sebe, pa dograbi obližnji oblutak i zavitla ga po površini bistre reke, a on ko leteći tanjir poskakujući za tili čas zvonko udari u obalu sa druge strane.

U tom momentu pored njih sasvim polako prođe mladić sa kačketom na glavi. Ona pogleda pravo u neznanca. Pogled joj je sreo oči tog mladog čoveka, a njega savlada neka ljubomora. Mladić je već odmakao desetak koraka a njena glava je i dalje bila okrenuta za njim. Prijatelja obli znoj i to hladan u sred leta.

„To ti je momak?“ – upita pakosno.

„Ko mi je momak?! Ja nemam momka!“ – odvrati ona skoro ljutito.

„Pa taj što si iskrivila vrat za njim“!

„Vidiš“ – reče ona pa nastavi: „Htela sam malo da te testiram. Već pet meseci se družimo, šalimo, izlazimo sa prijateljima, a tebi nikako da padne na pamet bar jednu ružu da ubereš ovde pored reke, ne moraš da kupuješ, i da mi pokloniš. Na kafu da me odvedeš…“

Ove njene reči ga probodoše poput mača. Pokuša da se izmigolji iz ljušture u koju se i protiv svoje volje zavukao, pa nesigurnim i gotovo plačnih glasom reče: „Baš tako! Mogao sam do sada naučiti da voliš ruže, a da ti je kafa omiljeni napitak! Ja, znaš, hteo bih ti reći…“,  teškom mukom izmuca tih par reči i ućuta.

„Da si zaljubljen u mene! To si hteo da mi kažeš?“ – reče ona samouvereno. „Ne deluješ mi tako smotano da mi to ne smeš reći. Bar pokušaj!“

On zastade kao ukopan i misli počeše da mu proganjaju jedna drugu, da se pokreću kao na filmskoj traci…

„Plašim se tvoje reakcije! Ne volim negativne odgovore jer me to ubija, izaziva dugotrajne patnje“ – izigravao je filozofa, a osećao se prosto hendikepiran i manji od makovog zrna pred devojkom koja je u svemu bila normalna, a osim toga i prijateljica.

„Veruješ li ti da se iz prijateljstva rađa ljubav?“ – profesorski je upita i naivno se počeša iza uveta, čudeći se kako je tako nešto mogao lupiti. Zar ne bi bilo jednostavnije reći „ja te volim“, pomisli i onda si na ispitu – proći ili pasti.

„Verujem i to je najlepše ako se dogodi!“ – reče ona samouvereno i nastavi: „Pretpostavljam da se slažeš sa mnom da ti ne može neko biti prijatelj ako ga ne voliš, niti ti može biti voljeni ako ti je neprijatelj. Zar ne?“

Gotovo po dogovoru, sedoše na klupu ispod široke krošnje drveta koje je bacalo senku na stazu pored reke i krila ih od radoznalog meseca. Sedeli su opasno blizu da bi se to moglo nazvati drugačije osim početka nove ljubavi. On nekako uspe da ukroti ruku koja se tresla kao prut i da je usporenim snimkom spusti na njena ramena. Ona kao da je to sa radošću očekivala, pripi se uz njega.

Njene usne potražiše njegove i ta večnost potraja sve dok se mesec ne pojavi iza krošnje, a on se strecnu pa izmače malo. Ona ga zgrabi za okovratnik i neviđenom snagom privuče sebi. Vreme je stalo, reči su postale suvišne. Zvezde kao male balerine su igrale svoju igru, a mesec poput uličnog svirača kao da im je svirao neku baladu. Bar tako im se činilo…

Rade Berak 

PODELI