CIRIH, 24. februara – Već sam pisao o odlasku ljudi iz okolnih mjesta u čarsiju. Najčešće se išlo ponedjeljkom.To je pijačni dan. Poraniš, ranom zorom, da uhvatis ”šestak” na Ćorin lugu.
Linija Šiprage – Banja Luka. Kad stigneš dole u Kalamande, ostavis blatnjave čizme u grmlju, obuješ čiste gumene opanke i čekas. Obično je kasnio oko sat vremena. Onda se pojavi tamo, iza okuke. Ide polako preko drvenog mosta. Mi se pripremamo, kao na startu neke grozničave trke. A on, autobus – jednostavno produži!
A onda stane pedesetak metara dalje, kod Simine kuće.Tamo čekaju neki šoferu poznati ljudi. Obično je bio šofer jedan naš komšija sa Kamena…. Tako je bilo na svakoj sljedećoj stanici do Kotor Varoša.
Kad “ne sjednes na autobus” (tadašnji izraz za ući u autobus) onda trčis. Prvo dole do Bore Kalamandskog, koji je imao kola. Konjska kola što su vozila za čarsiju. Pa ako imaš sreće da nisu pretrpana, ukrcas se i lagano. Do Kotor Varoša te voze dva sipljiva konjića i negdje oko 9:30 si u čarsiji.
Vrlo upečatljivo je bilo sustizanje drugih kola, posebno od Obodnika. Tu su se spajali Maslovarci, takođe na kolima. Onda domahivanje, dovikivanje: ”Do podne smo u čarsiji. Ne boj se, neće nestati ni ćevapa, ni pečenja… ‘Ajde Zekane”…
Ako si imao sreće da je lijepo vrijeme, onda super. Ako slučajno pada kiša, onda se bas otegne putovanje, svi smo mokri… Nije čudo što danas imam reumu.
Čarsija… Išao sam sa majkom (kao Šaban Šaulic) u Kotor Varoš baš tim kolima. Dolazimo u čarsiju, istovara nas gore prije mosta, a lijevo se ide na stočnu pijacu. Pješice idemo kraj Bobasa, a ćevapi mirišu do apoteke.
Treba majka nekakvog “praška za krompir”. Ulazimo. Kad odjednom: ”Ej kuda mlada, kud si navrla”, pita unezvjerena apotekarka?
”Pa draško, sestro, trebala bi prašak za kumpijere”, reče pokunjeno moja poštena i skromna majka.
”U tim kaljavim čizmama si došla? ‘Ajde napolje”, izdera se crvenokosa apotekarka.
Ne kupismo prašak.
”Ajmo, sine, dalje”, tužno prozbori majka.
Krenemo ponovo prema čarsiji, niz stepenice. Sa desne strane slastičarna, a sa lijeve bojadžija i pekara. Siđemo na dno stepenica i kažem majci:
”Joj majko, zamirisali svježi sumun i topli kolači”.
”Pa je li ti jako zamirisalo”, upita majka. –
”Jeste”, rekoh.
”Onda idemo opet gore, na vrh stepenica, pa ćemo se još jednom spustiti, kad ti je tako fino zamirisalo”, reče majka, a ja ostah u čudu.
Kupimo u čaršiji neke dronjke. Takozvana zborska, stojeća odjeća. Na ćošku ćevabdžija. Majka nam kupi malu porciju. Već je tri popodne, žurimo kući.
Stanica preko puta hotela, kod spomenika palim borcima. Masa već čeka. Dolazi pretrpan autobus. Niko ne izlazi, a svi mi bi trebali ući. Majka, skromna i poštena žena, slaba da se gura i progura nas dvoje u autobus – odustaje.
”Idemo, sine. Vidjećemo imaju li konjska dole na pijaci”, veli majka.
Ali, nema više. Sva već krenula, a koja nisu krenula – prepuna ljudi…..
”Idemo, dragi moj Rade, polako ćemo mi, doćićemo kući zavidna”, bodri me majka.
Krećemo pješice za Buniće. Jedno 19 kilometara. Pada kiša, kaldrma izlokana. Koje god auto prođe (rijetke su bile privatne limuzine, više državna kola i kamioni) malo nas poprska. U daljini i u visini donjoboracka brda.
Sustiže nas i “šestak” malo iznad Vrbanjaca. Vozi onaj naš komšija. Majka se ponada da će nam možda stati, pa stade na ivicu ceste, uz ogromnu lokvu. Ali, momčina – šoferčina doda gas i baruština se prosu po nama. Majka pade. I inače je teže hodala…
Rade Bunić, stalni dopisnik ”Glasa Kotor Varoša” iz Ciriha
mi
fin opis Rade,,,,ne znam koja je bila crvenokosa,odlican dozivljaj carsije i vrlo indikativan u svemu….posebno aktuelan od 1992 do danas
Comments are closed.