RADE BUNIĆ: Mi i Amerika (2)

0

CIRIH, 5. juna – Moram reći da sam izbrisao par “prijatelja” na  FB nakon prošle kolumne.

Upravo su reagovali onako kako nije koncipirana ova “storija” o Americi. Jedni su se uhvatili brojki, drugi su se zabrinuli za moje emocije, prema “svjetskom krvniku”, treći su tražili neku greškicu, skrivenu poruku…

Svi koji prate ono što pišem za ”Glas Kotor Varoša”, znaju da moji tekstovi nisu lektira tipa “jeans proze”, cinizma Mome Kapora, vapaja Meše Selimovića ili suve logike Ive Andrića.

Ono što stalno pokušavam plasirati u mojim tekstovima je svakodnevnica običnog čovjeka, u mom slučaju, doslovno rastrzanog između “Tu i Tamo”, između Balkana i Evrope.

Dovoljno je vratiti se malo unazad i procitati te kolumne, jer svaka od njih nosi “poruku”. Druga je stvar ako neko ne uspije shvatiti BIT i SUŠTINU te poruke.

Sta je Bunić mislio samim naslovom Amerika i Mi? Mogao je to biti i “Put po Americi” ili, ”Moji doživljaji u SAD”…

Zašto se Kolumna zove Amerika i MI?? Kao i moj kompletan “opus” stalnog dopisništva iz Švajcarske, gdje su tekstovi obavijeni “pogledom sa Zapada”, iz CH, tako i ovaj kratki serijal o Americi, čitaocu koji nije imao prilike doživjeti Ameriku izbliza, pokušava približiti taj svjet.

I onda nije tema da li je ispravan neki navedeni broj ili da li autor voli ili ne voli, u ovom slučaju Ameriku? Tema i suština je u tome da čitaoc dobije okvir, a  onda svako posebno slobodno, do mile volje,  “sliku boji svojim bojama”.

Ja sam sanjao Momine avenije iz Njujorka, galerije gdje je imao čast izlagati svoje crteže,

klubove, pabove i džez barove gdje se divio crnačkom duhovnom bluzu. Uporno sam ih pronalazio, po njegovim knjigama i pričama iz JAT-ove revije. Pio sam u  njima Irisch coffee.

Nekih davnih dana u ”Kavkazu”, sjedio je vragolasti plavi mangup, miljenik žena, kockara, glumica, književnica (jednu je, Slavenku, kasnije i oženio). Stalno je nešto škrabao, crtao, malo sam mu i asistirao, kao mladi i nadobudni glavni urednik jednog omladinskog lista. Svi su dolazili u njegovu ložu: Jajo – ”Mi plešemo cijeli dan i noć”, Hus – ”Jesen u meni tuguje”, Bajaga – ”Hajde, plavi moj safiru”, Brega – ”Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo”, Džoni – ”Meni se dušo od tebe ne rastaje”. Boris – Kavkaz – Blato – Kutjevo. Somi i Dragoje. ”Teška vremena, prijatelju moj, đavo ih odnio”.

Onda su došli  Idoli, Haustor, Darko Rundek, Plavi Orkestar. Novi Talas. Sve je prošlo kroz njegove ruke. Onda je otišao, osamdeset i neke.

I njega sam našao, u Njujorku, 207 East 32 Street. Pozvonim i svojim “engleskim” najavim se ispreplićući (koja jaka rječ?). Prije toga sam (znao) sve o njemu. Dizajnira ”Njujork tajms”. On? Da, on naš čovjek iz Bijeljine.

Nekada moj veliki drug, ali ipak prošlo je 36 god od zadnjeg viđenja.

”Ma druže, kako  da zaboravim”, kaže dok mi piše posvetu na svoju knjigu. Osmjeh, taj osmjeh se ne mijenja i ne zaboravlja.

Do nekog sljedeceg, nadam se skorog susreta ,u NY ili u BG ili u ZG, a možda dođe i u BL?

Prošao sam, s njegovom knjigom ispod ruke, od ”Fox-a”, ”NBC-a”, pa do ”LA Tajmsa”, ne mogavši obuzdati svoj davno zapretani “novinarski” gen. I saznao dosta toga. Sasvim dovoljno da  shvatim ono što ne mogu  mnogi, koji psuju da bi psovali i pljuju da bi pljuvali, ne znajući da to niti je kulturno, niti je  higijenski, a nije ni zdravo.

Amerika nije uzalud prozvana “obećanom zemljom”, a kako se ko s tim nosi, e to je već za drugu priču. Opet ćemo  navesti neke cifre. Kažu (možda i lažu) da godišnje oko 11 miliona zahtjeva za Green Card stigne iz cijelog svijeta u USCIS (United States Citizenship and Immigration Services), koji imaju godišnji budžet od 3.219 milijardi USD i gdje je oko 16.900  zaposlenih. U cjeloj USA je zaposleno oko 159.8 miliona ljudi (podaci US Census Bureau od 2017). Uh, nećemo počinjati, jer iako smo bili neke male staze u gardijskom puku na Voždovcu, o vojnoj, ratnoj i strateško globalnoj sferi najvećih sila današnjice, možemo samonagađati!!

I zato vas u ovom nastavku ostavljam da nagađate, a je ću dotle, spremiti jedan Irisch coffe ala Hard rock, jer nešto mi se baš – roka!

Reče mi jednom davno jaran sa Manjače: ”Ma zamsli moj Relja ‘bemti ponedeljak, zamisli da nam je Tesla ostavio jednu  maaluuu bommmmmbicu, pa  da je roknemo Ameru, da mu se zapuši pod turom?“

Zamišljam, moj Ilko, al nije!! Nego je ostavio ove bežicne tipke, koje će ko zna šta još donijeti??.

I nama i njima. Samo što ce dotle, oni uživati, a mi ćemo ih – psovati!

Rade Bunić, stalni dopisnik ”Glasa Kotor Varoša” iz Ciriha

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here