Rade Bunić: Svadbarskim sokakom

0

CIRIH, 5. februara – U maju sam bio na svadbi u mom kraju i napisao kolumnu, koja je bila posvećena jednoj majci  i jednom heroju, njihovoj hrabrosti u suočavanju sa životom, kojem smrt gleda u oči.

Danas jedna djevojčica, jedan anđeo, maše ručicama svojoj mami, tati, baki, dedi, ali i  striki, gore, negdje u nebeskim prostranstvima. Život je čudo.

Opet sam bio na svadbi  u mom kraju, kod brata koji je ženio sina. Onako kako to obično biva kod nas koji imamo i ljudstva i poštenja i časti, ništa nas nije moglo zaustaviti. Ni snijeg po Austriji, ni granice, ni zastoji, ni poledica.

I na ovoj svadbi doživio sam fascinaciju života. Života, koji se smije smrti u oči. Pobjedu ljubavi nad zlom. Pobjedu života.

Ulazim u Mladenkinu zgradu, kad me moj drug, nekada legenda Boraka u fudbalu, a danas legenda

svadbi i običaja od Banja Luke do Doboja – Bobo Mikanović, pozva da uđem, da prosimo mladu… Čuo sam da je njeno prezime – Serdar.

Zaledio sam se, malo od zime, malo od unutrašnjeg glasa, vapaja…

Nije valjda? Da,  jeste, od onih Serdara…

Iako me jezik prebrzo služi, ne prestaje da funkcioniše i žuri, u sobi, gdje smo trebali “isprositi” mladu, zaista nije slušao. Hvala Bobi, pored njega je suvišno bilo šta dodati. On to radi savršeno.

Ali, u toj sobi, 12. januara 2019. godine, dok mi pogled luta na  snježne obronke oko Kotor Varoša, sjetih se kolumne koju sam napisao o “slučaju Serdari”… Sjetih se krvoločnih šakala, hijena, bijesnih otpadaka ljudske rase, koji samo nose naš oblik, a u sebi nemaju ništa ljudsko.

Sjetih se i da su dvojica od njih oslobođeni od “objektivnog” sarajevskog suda…

A onda dođe majka. Opet. Kao i ona majka na onoj prvoj svadbi, ali mozda još hrabrija. Još snažnija. Još ponosnija.

Hvala Ti Bože što pripadam ovom ljudskom rodu.

Majka, a čuo sam priču, da je ne ponavljamo… Nasmijana, prelijepa, dotjerana i njena kćerka, sestre.

Njen životni saputnik, drug, brat, rođak… Nisam ih uspio sve upoznati imenom. Upamtio sam samo osmjehe, radost, vedrinu i toplinu.

Udaju svoju ljepoticu. Radost. Pjesma.

Pomislih: Umri bagro primitivna, možete sto puta zapaliti Serdare, ali vašoj duši će biti 300 puta teže, a ovdje se, evo, nastavlja život… I slavimo.

Slavili smo super organizovanu svadbu u salonu ”Filmar”, gdje sam ponovo bio impresioniran, kad je jedan brat, Bunić, snagom bratske ljubavi ponio ulogu starog svata, a jedna tetka svu ljubav prema svojoj iskazuje prema bratovoj djeci.

A potom jedan brat Serdar uzima mikrofon i kaže: ”Plače mi se, grlo steže, ali ću zapjevati”.

Meni je srce te večeri bilo kao topla ponjava u koju su stalno pristizala nova, moja, meni draga, a dugo ne viđena lica… Svi moji… Ovo mogu shvatiti jedino gastarbajteri.

Konobaru sam dao 20 KM, kao nagradu za njegov trud oko našeg stola, jer je svojim radom zasluzio, ali policajcu koji nas je na putu prema Hotelu ”Vrbas”, presreo i takođe pokušao “zaraditi” nisam. Vozio sam polako, vezan i trjezan. I samo radi stranih tablica, zaustavi me.

”Jeste pili?

-Da,vodu.

”Izadjite”.

-Ok.

Gleda me. Odijelo, kaput, šal i uspravan stav. Šta da radi? I na kraju glupo pitanje:

”Jeste imali nesto sa zakonom”?

– Moooooliiiim???

Na to moje pitanje, uplašeno mi pruži vozačku i kaže:

”Laku noć”.

U autu haos, pa koliko si mu dao, pa kako, pa zašto?

Ovi moji izgleda zaboravili da sam ja ………

Rade Bunić, stalni dopisnik ”Glasa Kotor Varoša” iz Ciriha