Zoran Šaponjić: Kome je bila kriva starica u crnini iz Varivoda kod Knina?

BEOGRAD, 4. avgusta – Navršilo se 20 godina od stravičnog zločina u kninskom selu Varivode, kada su hrvatski vojnici, dva meseca posle „Oluje“, u danu pobili devetoro Srba preostalih u selu i tako dovršili ideju i nameru „Oluje“.

Mnogo sam puta za vreme rata bio Varivodama. I, sećam se tih ljudi, sećam se njihove dobrote, posebno, sećam se kriške hleba i sira koju mi je iznela starica u crnini u Varivodama, nekog oktobarskog dana 1993. godine, kada me je gladnog, promrzlog i pokislog srela na kapiji, kada me je zagrlila, zaplakala, pozvala u kuću da se ogrejem…
Nikad kasnije ništa nisam saznao o njenoj sudbini i njeno ime sam zaboravio, ostalo je zapisano u nekoj izgubljenoj novinarskoj beležnici. I, ne znam je li uspela da izbegne iz Varivoda koji sat ili minut pre „Oluje“ ili je ostala.

Kao kroz maglu, prisećam se lica ljudi iz Varivoda, onih koja sam gledao 1991, 92, 93. godine. Sećam se tuge, sećam se brige njihove za sinove na frontu koji su branili svoje, koji su uzeli puške u ruke naterani strahom zapisanim u njihovim genima još 1941. godine. I, mnogo sam to puta posle rekao i nikad nisam porekao – nigde boljih ljudi nisam upoznao nego tih ratnih godina od Knina do Varivoda, do Biljana Gornjih i Donjih, do Benkovca. A znam, naučio me život, umem pomalo da zavirim u ljudsku dušu, umem da prepoznam dobro.

Te ljude pobili su hrvatski vojnici. Njih devetoro bili su stari od 60 do 85 godina! Pokušavam da zamislim te scene, kako iz izvlače iz kreveta, bolesne, jadne, stare, iz štala gde su hranili koju preostalu kozu, ovcu i kravu i kako ih streljaju na kućnom pragu… Da li su ubijali metkom u čelo, ili nožem, tog crnog jutra…

Nikad to nije utvrđeno. Njihova tela su ekshumirana, ali u Hrvatskoj, u državi koja je članica EU, a EU je opet prepuna standarda, tamo je sve po standardima, nikada nije sprovedena istraga kako su ih ubili, zašto su ih ubili, ko ih je ubio?
Kome je njih devetoro, starih, iznemoglih, devetoro dobrih ljudi, devetoro onih koji jedva stoje na nogama, moglo šta nažao učiniti?
Od njih devetoro mnogi su zapamtili 1941. godinu, 1942, 43… Znali su šta ih čeka. Ostali su svesno, samo zato što što su bili na svojoj zemlji, u svojoj kući i što im je njihova zemlja, onaj pedalj, što im je njihova kuća bila preča od glave. Ostali su zato što je srce svakog od njih bilo vezano za tu zemlju, za kuću u kojoj su rađali i gajili decu, slavili krsnu slavu, venčavali se, palili sveće, kadili je tamljanom.

Znam da su sudije u Zagrebu, pre koju godinu, rekle da su ti Srbi pobijeni iz „političkih razloga, sa ciljem izazivanja straha, užasa“… Ne verujem ja u to, poštovane sudije, znate i vi, kao i ja, da su pobijeni zato što su bili Srbi, da se zatre srpski trag u Varivodama.
Dok mi lica ljudi iz Varivoda, kao kroz maglu, prolaze ispred očiju, kada bi trebalo da se poklonimo žrtvi devetoro mučenika iz ovog sela i sedmoro mesec dana ranije pobijenih Srba iz susednog sela Gošić, da se pomolimo za njihove duše, opet učim staru lekciju. Onu, po kojoj dođu vremena kada glava nije najpreča, kada ima nešto važnije i vrednije, i kada iz nekih među nama progovori zavet predaka. Zavet da nam ne mogu oteti ono što je naše i ono što natopljeno našom krvlju.

Fizički mogu, naravno, nikad sila nije Boga molila, ali iz duše nikako. Jer, kako da ti otmu ono što je đedovom ili očevom krvlju pokropljeno…

Valja nam, kad se prisećamo mučenika iz Varivoda i Gošića, razmisliti o ovome, imamo li prava da se odreknemo onoga što nam je od predaka ostavljeno, ne da time trgujemo, nego da sinovima prenesemo. Ako ne komad otete zemlje i otetu kuću, onda barem sećanje, zavet da je to naše, a ne njihovo.

Zoran ŠAPONJIĆ 

 

PODELI