KOTOR VAROŠ, 9. septembra – Majka Alena Stevanovića, uzdanice beogradskog Patrizana, rođena je u Grabovici kod Kotor Varoša. Podigli su ga u Bečmenu, mjestu kraj Surčina, ujak Dragan, takođe Grabovčanin, i baka, koja je Grabovicu napustila prije Alanovog rođenja.
-Podigli su me ujak, koji je zbog mene ostavio posao, i baba, koja mi je kuvala. Igrom sam pobeđivao sve što mi je nedostajalo u kući – kaže Alen.
Životna priča Alena Stevanovića mogla bi da poslužio kao scenario za film. Životna drama deteta bez roditelja, koje podižu baba i ujak i koje se izdiglo iz porodičnog sivila, problematičnog okruženja i postalo vrhunski sportista.
Alen je nastupao za brojne velike klubove u Evropi. Nekadašnji reprezentativac Srbije koji je već nosio dres IMT-a u sezoni 2022/23 vratio se se u tu ekipu pošto je prošlu sezonu proveo u Indiji. Ljevokrilni fudbaler rođen u Cirihu počeo je karijeru u Radničkom sa Novog Beograda, potom je igrao za Radnićki Obrenovac, a onda ga je 2009. uzeo Inter. Odatle je prešao u Torino gdje je bio pet godina, doduše uz pozajmice Torontu, Palernu, Bariju i Speciji, a povratak u srpski fudbal uslijedio je 2015. kada je zaigrao za Partizan. Nakon dvije sezone u crno-bijelom otišao je za Japan, pa u poljsku Vislu i u Bugarsku.
– Odrastao sam u Bečmenu, mestu kraj Surčina i po cijeli dan igrao fudbal. Vukao sam djecu po komšiluku za rukav da igramo fudbal. Poslije sam otišao u Radnički sa Novog Beograda, koji mi je dao mnogo i te uspomene su mi neprocjenjive. Od 15 do 17 godine nisam imao klub, radio sam individualno. Porodica koju sam zasnovao mi je najveći uspjeh u životu, olakšali su mi život. Kad dođeš kući i čeka te neko, nema ništa ljepše. Imam 25 godina i ponosan sam na ono što sam postigao.
Rekli ste jednom da vam je ujak najviše pomogao pri odrastanju?
Istina, nisam imao očinsku figuru pored sebe, već su mi ujak i baba pomogli da stasam. Ne volim da pričam o tome, ali nije bilo lako. Teško bilo ko može da zamijeni oca i majku. Ujak je napustio posao zbog mene, da bi me vozio na treninge. Baka je kuvala i brinuli su o meni.
Oca niste upoznali?
– Oca nikada nisam vidio, majka je živjela u Cirihu 25 godina, još je tamo. Pomagala je sa svojim suprugom koliko je mogla, sada ima dvoje djece i želim im svu sreću. Ne osuđujem nikoga, jer ne znaš šta nosi dan, šta noć. Upoznao sam u 20-oj godini suprugu Dunju, dobili smo kćerkicu Nevu i njih dve su mi dale nešto najljepše na svijetu, ono što roditelji nisu mogli da mi daju. Bog me pogledao, otišao sam na pravi put i sazrio ranije.
Kako ste posle dvije i po godine pauze završili u Interu iz Milana?
– Vratio sam se u Radnički iz Obrenovca, gdje sam bio dva meseca. Onda me pozovu iz Intera, odem na probu i rasturim ih. Sve mi je išlo od noge. Obinja potpiše za Betis, oslobodi se mjesto stranca i – prođem i potpišem!
I, sve je krenulo sjajno?
Polako se prilagodim u prvih šest mjeseci, stigao je uzbrzo i Murinjo, pa sam debitovao, a Inter je te sezone sve osvojio. Deki Stanković mi je pričao da sam srećnik što sam tu kada sve ide kao po loju. Mnogo sam naučio u tom periodu od Etoa, Ibrahimovića, Figa, Mote, Dekija. Dijeliti s njima svlačionicu je velika stvar – rekao nam je Alen, koga je potom put odveo u Torino, pa u Partizan, a sada i IMT.
Z. IVKOVIĆ
