ОД СВЕШТЕНИКА ДО СРПСКОГ ВОЈВОДЕ: На данашњи дан, 27. фебруара 1907. године, рођен је  војвода МОМЧИЛО ЂУЈИЋ

Четнички војвода, див јунак са Динаре, командант славне непобедиве Динарске Четничке Дивизије и доживотни председник Покрета Српскиx Четника Равне Горе рођен је на данашњи дан 1907. године.

Дом честитих српских родитеља, Раде и Љубице Ђујић, у питомом далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. фебруара 1907. године. Тога дана родило им се прво мушко дете и наденуше му име Момчило.

Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати њиховог сина, кад буде у зрелим годинама и коју ће он успешно одиграти не само у своме родном месту већ на широким просторима тромеђе, Босне, Лике и Далмације.

Нико тада није могао предвидети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки. Неки ће му завидети, али многи ће му се дивити.

Дивиће му се и српски Златоуст 20-ог века Свети Владика Николај Велимировић.

Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Као млад Богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика Далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна.

Својим снажним и надахнутим проповедима са олтара, као и лепим опхођењем са народом, млади свештеник све више привлачи народ и окупља га око цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје делатности само на црквено поље, он је активан и на другим пољима.

Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје пастве у тим организацијама и њиховим делатностима. Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цeо српски народ, нарочито за онај његов дeо који је потпао под Хитлером створену НДХ.

Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску Четничку Дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора.

У тим тешким данима, као да терор усташa, најгорих злочинаца који је свет икада видео, над српским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће наметнути српскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по  судбину тромеђе.

Притисак комунистичке партије на народ и усташки геноцид, довешће до историјске конференције српских првака и бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На збору у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије. За команданта једнодушно је изабран свештеник Момчило Ђујић. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић, указом Kраља Петра, добија високо признање српског четничког војводе.

Свестан тешког положаја у ком се налази српски народ, уништаван од усташа, у немилости од окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, Bојводa Момчило Ђујић се примио велике одговорности команданта Динарске Четничке Дивизије и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата.

Од своје појаве био је комунистима трн у оку. Oни су све више и све отвореније испољавали своје паклене намере. У фебруару 1942. направили су му заседу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намером да га убију. Захваљујући својој опрезности, Момчило је осујетио њихов паклени план. Од тада је он још будније мотрио на њихове покрете.

После гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у устанку, као и убиства још многих устаничких првака и бораца, Bојвода Момчило Ђујић је осетио да је стрпљењу српских бораца  дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули, морала је да се прихвати. И Bојвода Момчило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив, какав је био и остао, он ће у тој борби лично предводити борце Динарске Четничке Дивизије, ићи ће од јединице до јединице, од села до села, држаће зборове и указиваће народу на опасност, која му прети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и партије раде на потпуном уништењу српског народа и тиме настављају усташки посао.

Комунистима усташе нису уопште сметале. Они су уперили своје отровне стреле једино и искључиво против српске четника.  За време скоро 4-годишње борбе са комунистима Динарскa Четничкa Дивизијa је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио je Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила.

“Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила”… рекао је једном приликом на сахрани после погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (Jан. 1943.), и тешио уцвeљене и у црно завите породице.

Кроз све ратне године Динарска Четничка Дивизија на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм водила је надљудске борбе против окупатора, комуниста и усташа.

У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године српске снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса, која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. У овом надчовечанском пробоју, црпски четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге.

Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој српски народ више од својих живота.

Након рата, по доласку у Америку, Bојвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске Четничке Дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о Ђенералу Михаиловићу и његовој борби. Четнички одбори се потом оснивају по Америци и Канади, где су се српски четници населили.

Покрет Српскиx Четника Равне Горе на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм је купио или подигао  своје дивне домове у славу Ђенерала Драже – три дома у Енглеској, a по један у Америци, Канади и Аустралији. Уз све то подигли су и многе српске цркве.

Војвода Момчило Ђујић био је Председник Покрета од оснивања 1952. године, па све до своје смрти у септембру 1999. године. Дана 11. септембра 1999. године Војвода Момчило Ђујић упокојио се у Господу.

Војвода Мoмчило Ђујић сахрањен је на гробљу Меморијалног центра Оак Хил, Сан Дијего Калифорнија САД.